Srbija, zemlja priliva, a ne odliva mozgova 1Foto: FoNet/ Božana Pavlica

Zapadni Balkan je region sa ogromnom emigracijom stanovništva, uglavnom u razvijenije delove sveta, pre svega Evropsku uniju ili još preciznije u Nemačku.

Procene iz Strategije za ekonomske migracije objavljene krajem 2019. godine govore o iseljavanju oko pola miliona ljudi iz Srbije u deceniji od 2007. do 2016. godine, da se godišnje iseljava 30.000 do 60.000 lica i konačno da se „iz Republike Srbije u najvećoj meri iseljava, kvalifikovano, najčešće visokoobrazovano stanovništvo, te emigracija ima negativne posledice na ponudu radne snage i sveukupni ekonomski razvoj“.

I po Indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma smo redovno plasirani među poslednje dve, tri zemlje u svetu po „odlivu mozgova“.

Međutim, nedavno objavljeno istraživanje Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije tvrdi da Srbija, pored Crne Gore i S. Makedonije poslednjih pet godina (od 2015. do 2019) beleži u stvari neto „priliv mozgova“.

Autorka ove studije Sandra Lajtner je prateći kohorte stanovništva po godinama i obrazovanju na bazi Ankete o radnoj snazi za šest zemalja Zapadnog Balkana došla do zaključka da iako ovaj region karakteriše neto emigracija, posebno mladih ljudi s obzirom da je nezaposlenost mladih ovde među najvećim u svetu, ipak u Srbiji, CG i Makedoniji je veći priliv od odliva visokoobrazovanih i to u dvadesetim godinama, dakle nakon završetka studija.

U analizi se navodi da odliv mozgova postoji itekako u Albaniji, BiH i na Kosovu. Recimo u Albaniji je 40 odsto iseljenika u ovom periodu visoko obrazovano i da se mahom odseljava odmah nakon studija.

Nasuprot tome u Srbiji i kako se navodi, nasuprot raširenom verovanju, postoji neto imigracija visoko obrazovanih i to najviše u delu populacije koja je u ovom periodu bila u dvadesetim godinama života.

Razlozi za ovakvu pojavu su pre svega povratak ljudi koji su otišli da studiraju u inostranstvo i ovo prema tvrdnji autorke podržava i činjenica da najveći deo emigranata čine ljudi sa srednjim obrazovanjem, gimnazijom ili srednjom stručnom školom koji odlaze na dalje školovanje u inostranstvo.

Oko 2.000 ljudi godišnje iz Srbije dobija vize za studiranje u 28 zemalja EU.

Drugi faktor kako se navodi u studiji je veliki broj studenata iz inostranstva koji dolaze na školovanje u Srbiju. prema statističkkim podacima u 2018. godini se 11.500 studenata pre svega iz BiH i Crne Gore, a zatim i Hrvatske, Libije, S. Makedonije, Rusije i Slovenije se obrazovalo u Srbiji.

Na kraju, kao treći razlog navodi se to što Srbija, kao i Crna Gora, sve više privlači visokokvalifikovane imigrante.

Ukupno za ovih pet godina tvrdi se da je više od 80.000 visokokvalifikovanih došlo u Srbiju nego što je otišlo. S druge strane, više od 150.000 ljudi sa srednjom školom više je otišlo nego što je došlo u Srbiju.

U radu se takođe navodi i da u Srbiju više dođe, nego što iz nje ode, nisko kvalifikovanih radnika. S druge strane, Srbiju emigrantskom zemljom pre svega čini veliki neto odliv ljudi sa srednjom školom, više sa srednjim stručnim obrazovanjem nego gimnazijalaca.

Tezu da se u Srbiji u stvari ne dešava tako dramatičan odliv visokoobrazovanih podržava i rad „Migracije, ljudski kapital i tržište rada u Srbiji: njihova interakcija“ Mihaila Arandarenka, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

On je na bazi statistika zemalja koje prihvataju državljane Srbije došao do zaključka da nema indikacija da je rastu emigracije stanovništva pre svega doprinelo iseljavanje visokoobrazovanih.

„Najznačajniji izvozni artikl Srbije je rad, a ne kako se misli čelik, automobili ili maline. Oko 14 odsto ljudi rođenih u Srbiji živi u inostranstvu, što je četiri puta više od svetskog proseka. Prema statistici UN ukupan broj emigranata iz Srbije je oko 950.000, a dve trećine srpske emigracije ide u EU, a 40 odsto u Nemačku. Doznake čine oko osam odsto BDP-a Srbije“, napominje Arandarenko.

Poslednjih pet, šest godina značajno raste broj viza koje je EU izdala građanima Srbije, sa 27.195 2015. na 51.942 2018. godine, a među njima posebno radnih dozvola sa 6.496 na 27.383.

Posebno se beleži veliki rast izdatih radnih dozvola u novim članicama EU, Poljskoj, Slovačkoj, Češkoj i Sloveniji.

S druge strane, kako je zabeležio Arandarenko, broj plavih karata koje EU daje visokokvalifikovanima rastao je znatno sporije nego ukupan broj radnih dozvola.

Recimo Nemačka koja izdaje vipa od 80 odsto plavih karata građanima Srbije povećala je broj sa 453 u 2105. na 594 u 2019. godini. Istovremeno se broj radnih dozvola udvostručio.

„Neki ljudi odlaze iz Srbije za stalno u potrazi za višim standardom. Većina skorašnjih emigranata ipak se odlučuje za cirkularnu migraciju koja je korisnija i za njih i za zemlju iz koje odlaze. Stiču nove veštine i bolje se brinu o svojim familijama i doprinose napretku zemlje trošeći u njoj većinu onog što zarade u inostranstvu“, napominje Arandarenko.

Takođe, ne treba smetnuti sa uma jednu novu grupu tzv. telemigranata kojih u Srbiji ima oko 20.000. To su ljudi koji žive u Srbiji, a rade za inostrane klijente, uglavnom preko interneta.

Vladimir Grečić, stručnjak za migracije i član Koordinacionog tela za ekonomske migracije kaže da mu nisu poznati podaci o pozitivnim migracijama visokoobrazovanih.

„OECD svake godina daje podatke o migracijama u ove zemlje i poslednji se odnose za 2018. godinu po kojima je iako manji broj otišlih iz Srbije nego prethodnih godina, ipak je i dalje velika emigracija. Danas se u svetu traže visokoobrazovani, mada ne svih struka, kao i majstori, vozači, medicinski tehničari… Ne znam koliko naših ljudi studira u inostranstvu, a koliko iz inostranstva dolazi u Srbiju, ali pre anketama mladih, srednješkolaca i studenata veliki broj njih kaže da bi rado otišlo u inostranstvo. Sada, koliko ih stvarno ode mislim da više zavisi od toga koliko može apsorbovati ciljana zemlja, nego što tu ima naših zasluga što su ostali“, napominje Grečić.