Šta je niršoring i da li nam donosi nove investicije 1foto FoNet Aleksandar Levajković

Od pandemije kovida 19 u svetu se sve češće čuje termin niršoringa (near shoring) odnosno seljenja proizvodnje sa Dalekog istoka bliže Evropi usled prekida lanaca snabdevanja i rasta transportnih troškova.

Teoretski, ali i upraksi od ovog procesa tebalo bi da imaju koristi zemlje iz Jugoistične Evrope koje nisu članice EU koje su destinacija za te fabrike.

O tome kakav je stvarni značaj stranih direktnih investicija i šta treba učiniti da se domaća privreda razvije na njima govorili su ekonomisti na panelu „Povratak kući“ evropskih kompanija: Može li Srbija da privuče više stranih investicija? koji su organizovali Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) i Fondacija Fridrih Ebert.

Oko 60 odsto ukupnog priliva SDI u Srbiju stiže iz EU, a to oslikava i spoljnotrgovinsku razmenu u kojoj skoro dve trećine našeg izvoza ide u EU, a oko 55 odsto uvozimo iz Unije.
Predrag Bijelić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ističe da se Srbija vraća na mesto u svetskoj trgovini i investicijama koje imala pre 1990. godine.
„SDI su neophodne, jer nemamo dovoljno domaćeg kapitala. One su mogućnost da se kapital uloži i stvori novododatu vrednostu zemlji, a to znači da koristi domaće resurse. Tu je akcenat na novododatoj vrednosti, odnosno korišćenju što više domaćih komponenti i resursa“, napominje Bijelić.

On ističe da se lanci snabdevanja u svetu sada skraćuju, ali da se ne menja to da investicije zavise od komparativne prednosti zemlje.
„Mislim da poslovi gde dovozite komponente i satavljate ih ovde više neće biti rentabilni. Mi smo bili poznati kao region jeftine radne snage, ali sada plate rastu i ta se komparativna prednost topi. Moraju se tražiti druge prednosti. Kod nas recimo IT beleži dobre rezultate i ta ekonomija zasnovana na znanju bi bila dobra stvar“, zaključuje Bijelić

Radovan Kovačević, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ocenjuje niršoring kao „bežanje iz dalekih destinacija i približavanje maticama. Problem je nestabilnost u tokovima iz Jugoistočne Azije koja je izbila u prvi plan sa koronom, ali i sa cenama energenata koje su uvećale transportne troškove“.

On pak ističe da mi i nismo tako spremni i nemamo mala i srednja preduzeća koja imaju proizvode koji mogu da se uključe u njihove lance snabdevanja.
„Ako bi se više pravih domaćih komponenti ugrađivalo u globalne lance vrednosti bili bi i veći efekti investicija. Ali teško da će doći do naglog uključivanja malih i srednjih preduzeća, potrebno je da to bude deo dugoročnh tendencija“, napomenuo je Kovačević dodajući i da su SDI jako značajne za finansiraje deficita platnog bilansa.

Silvana Mojsovska, profesorka na Institutu ekonomskih nauka u Skoplju ocenila je da strani investitori gledaju na ovaj region Zapadnog Balkana kao jedan rgion, dok se zemlje pojedinačno nadmeđu za investicije.
„SDI mogu da promene strukturu spoljne trgovine. Makedonija je od 2015. godine do sada skoro duplirala spoljnotrgovinsku razmenu. Tradicionalne industrije nisu se pomerile za šest, sedam godina.
Promenu su napravili strani invbestitori u autoindustriji koji proizvode bitne proizvode za svetsku industriju.

Naš najvažniji izvozni proizvod su katalizatori koji se prave od platine i drugih metala i to je jako skupo. Ako se pogleda izvoz pomislio bi se imamo jaku privredu, ali se sve to uvozi i još kada se dodaju subvencije za radna mesta, dobijemo da je mali efekat tih investicija“, napominje ona dodajući da su subvencije za SDI u ovoj zemlji smanjene sa 30 na 15 odsto,
„Ranjivost je jako velika, ako budu zbog nečega ti investitori morali da odu gde smo mi, kada nismo razvili domaću ekonomiju“, zapitala se ona.

Strulnjaci ističu da je upitan i transfer tehnologija stranih investicija u domaću ekonomiju i da za to nema empirijskih dokaza, ali da je svakako bolje imati strane direktne investicije nego ih nemati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.