U zamci srednje razvijenosti: Zašto Srbija i dalje tapka u mestu?

Na pitanja šta nas sputava, a šta je ono što treba da uradimo da bismo ušli u ovaj klub, pokušava da odgovori knjiga „Privredni razvoj Srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti“, profesora i akademika Pavla Petrovića i ekonomista Danka Brčerevića i Slobodana Minića.

Matematika pokazuje da većina zemalja zapravo ne uspeva da pređe taj prag između srednje i visoko razvijenih zemalja, što se često naziva i zamkom srednje razvijenosti.

Autori su označili tri faze u ekonomskom razvoju. U početku, na prelazu iz ekonomski nerazvijene u srednje razvijenu zemlju, privredni rast guraju visoke investicije bez značajnije primene savremenih tehnologija i znanja.

Kada se izvori ovog rasta iscrpu, za dostizanje višeg srednjeg dohotka neophodno je da se kroz investicije ubrizgavaju u privredu i nove tehnologije i znanja koja već postoje u razvijenom svetu. To je tzv. faza infuzije.

Na kraju, odlučujući pomak ka zemljama s visokim dohotkom zahteva da privredni rast bude vođen, pored investicija i infuzije, i sopstvenim inovacijama. Zemlje zarobljene u zamci srednje razvijenosti uglavnom uspevaju da ostvare prve dve faze razvoja, ali ne i treću.

Početkom dvehiljaditih, Srbija je, zajedno sa svim zemljama CIE (osim Slovenije), bila srednje razvijena ekonomija. Nešto ispred Bugarske i Rumunije, a iza ostalih.

Danas, svih 11 zemlaj CIE članica EU prešlo je taj prag, osim Srbije. To znači da je privreda Srbije duže od dve decenije nedovoljno rasla, što predstavlja suštinsku karakteristiku zamke srednje razvijenosti.

Poređenja radi, bruto nacionalni dohodak (BND) po stanovniku u 2003. godini iznosio je 2.510 dolara, što je bilo svega 25 odsto od praga za zemlje sa visokim dohotkom. Prema podacima za 2023. BND po stanovniku dostigao 10.760 dolara ili 78 odsto od postavljene granice. Za 25 godina približili smo se toj granici za svega tri procentna poena.

Razlika između srednje i visoko razvijenih zemalja nije samo kvantitativna, BDP po stanovniku, već i kvalitativna.
Osnovna kvalitativna razlika između zemlje s višim srednjim dohotkom, kakva je Srbija danas, i onih svrstanih u razvijene je u načinu na koji se generiše rast dohotka, zaključuju autori.

Glavni izvor privrednog rasta u razvijenim privredama je tehnički progres. Privredni rast Srbije na prvom mestu generišu investicije, a tek potom tehnički progres.

„Zbog toga je srpska privreda u svojoj srži i dalje čvrsto zarobljena u okvirima srednje razvijenosti. Nasuprot tome, u zemljama CIE, uključujući i nama najbliže, Bugarsku, Rumuniju i Hrvatsku, situacija je obrnuta, tehnički progres ima primarnu ulogu u privrednom rastu“. navodi se u knjizi.

Inače, Rumunija je 2019. godine preskočila prag i postala zemlja sa visokim dohotkom, a Bugarska je to učinila 2023. godine. Trenutna granica Svetske banke za ulazak u zemlje sa visokim dohotkom je BND od 13.845 dolara po stanovniku.
Treba reći i da puko prelaženje praga za „visoki dohodak“ ne znači automatski i dostizanje statusa razvijene zemlje. Postoji nekoliko razloga za to, pre svega arbitrarnost u određivanju ovih granica, činjenica da su proizašle iz operativnih potreba Svetske banke kao kreditne institucije, a ne nezavisne empirijske studije o fazama razvoja i inherentnog ograničenja BND-a po stanovniku kao jednodimenzionog pokazatelja. Samim tim, BND po stanovniku iznad granice za visok dohodak predstavlja bitnu prekretnicu, ali status razvijene zemlje (izlazak iz zamke srednje razvijenosti) podrazumeva i odgovarajuću strukturu, diversifikaciju i sofisticiranost ekonomije, uključujući i njen kapacitet da stvara inovacije, navodi se u istraživanju.

Kako se navodi u knjizi „Privredni razvoj srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti“ prvi veliki strukturni problem privrede Srbije je dominacija tradicionalnih, niskotehnoloških sektora s malom dodatom vrednošću, koji upošljavaju niže kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu.

Posledica toga je neproduktivna upotreba radne snage. U Srbiji je, prema njihovom istraživanju, za razliku od zemalja CIE, preko polovine zaposlenih „zarobljeno“ u tradicionalnim sektorima koji generišu nisku dodatu vrednost. Pritom, čak i u tim tradicionalnim granama produktivnost u Srbiji upola je manja od istih sektora u okolnim EU privredama.

Ne samo ljudske, već i materijalne resurse koristimo neproduktivno u odnosu na uporedive CIE zemlje.

„Srbija s jedinicom potrošenih materijalnih resursa napravi tek polovinu onog što stvori CIE“, napodi se u analizi.
Godišnja stopa rasta produktivnosti u Srbiji je 2,5 odsto, prosek CIE je blizu tri odsto, a u Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj oko pet odsto. Ovo znači da Srbije samo da se ne približava CIE članicama EU, već se jaz širi.
Drugi veliki strukturni problem Srbije predstavljaju nepovoljna demografska kretanja i značajne emigracije, koji zajedno dovode do iscrpljivanja rezervi radne snage, rasta troškova rada i smanjivanja konkurentnosti privrede. Poslednje se, napominju autori, dodatno pogoršava velikim rastom vrednosti dinara koji nije rezultat veće snage privrede, odnosno rasta njene produktivnosti.

Ova dva problema ukazuju da privreda Srbije neće moći ubuduće da ostvaruje stabilan i visok rast nastavljajući sa ekstenzivnim zapošljavanjem jeftine radne snage u tradicionalnim sektorima. Naime, uskoro će se rezerve radne snage u Srbiji iscrpeti, dok će veći troškovi rada učiniti neprofitabilnim tradicionalne sektore sa malom dodatnom vrednošću.
Na ove probleme, država neadekvatno reaguje, ocenjuju ovi ekonomisti.

„Ona dodatno povećava svoja kapitalna ulaganja i još jače agituje za velike strane investicije u tradicionalne sektore. Ovaj pristup, međutim, ne može da obezbedi održiv privredni rast. Naime, pozitivan efekat javnih investicija postepeno će opadati zbog njihovog sve manjeg marginalnog doprinosa privrednom rastu, ali i lošeg odabira prioriteta i niske efikasnosti izvršenja. Pored toga, strane investicije ne mogu više da računaju na obilnu i jeftinu radnu snagu, što dovodi do smanjenja novih ali i povlačenja dela postojećih investitora koji ne mogu da izdrže povećane troškove rada. Dodatni efekat na usporavanje privrednog rasta izaziva sve veće iznošenje iz zemlje profita stranih investitora koje će uskoro da premaši priliv SDI“, ističe se u knjizi.

Oni se pozivanu i na teoriju po kojoj postoje čeitiri tipa kapitalizma: preduzetnički, kapitalizam velikih korporacija , državni i oligarhijski.

„U ovoj podeli najuspešnija se pokazuje kombinacija prva dva modela, preduzetničkog i kapitalizma velikih korporacija. Tu slobodan, inovativan i razvijen preduzetnički sektor otkriva „sledeću veliku stvar“, a onda velike korporacije svojom snagom te inovacije unapređuju i čine masovno dostupnim po prihvatljivim cenama“, ocenjuju oni.

S druge strane, Srbija ne spada u zemlje „dobrog kapitalizma“.

„Njen privredni model je državni kapitalizam uz primese oligarhijskog – koji dugoročno ne može da generiše visok privredni rast. Ilustrativan pokazatelj slabo razvijenog preduzetničkog sistema u Srbiji je relativno nizak broj preduzeća. Po podacima Evrostata, Srbija ima oko 30 preduzeća na hiljadu stanovnika, dok je prosek EU 72, a CIE 79“, ističu oni dodajući da se u Srbiji takođe osniva znatno manje novih preduzeća.

Srbija je nakon završetka fiskalne konsolidacije (2015-2017. godine) počela da ostvaruje solidan privredni rast koji je od 2018. do 2024. u proseku iznosio 3,8 odsto godišnje. Međutim, na ovaj rezultat ključno su uticala samo tri sektora koja u ukupnoj privredi učestvuju sa svega 16 odsto.

To su građevinarstvo, rudarstvo i informisanje i komunikacije (koje se uglavnom odnosi na IT sektor i telekomunikacije). Ta tri sektora su od 2018. ostvarivala prosečan rast od 9,6 odsto godišnje, što znači da je ostatak, 84 odsto privrede Srbije, imao nisku stopu rasta od samo 2,7 odsto godišnje.

Oni napominju da je ovaj podatak takođe pokazatelj koliko je Srbija ddaleko od preduzetničkog kapitalizma.
Pritom, svaki od tri brzorastuća sektora nosi u sebi ozbiljna ograničenja i defekte. Građevinarstvo je duboko povezano sa državom, i kroz obimne javne investicije, i kroz dominaciju firmi bliskih vlastima, odnosno oligarha.

U rudarstvu je visok rast proizvodnje vođen stranim kompanijama koje, uz podršku države, eksploatišu prirodne resurse bez značajnijeg prenosa znanja i tehnologija na domaću privredu.

IT sektor je propulzivan, ali se ne razvija organski. On uglavnom radi za strana tržišta, uz ograničen razvoj domaćeg tehnološkog ekosistema. Domaći IT preduzetnici tako ne uspevaju da preskoče prelomnu tačku rasta, pa umesto domaćih preduzeća „jednoroga“, imamo startapove u povoju koji uglavnom posluju kao podizvođači stranim kompanijama, a na kraju često i završe u njihovom vlasništvu.

Autori zaključuju da bi Srbija prešla u grupu zemalja potrebno je promeniti privredni model, iz državnog u preduzetnički sistem.

„Osnovni preduslov za tu tranziciju je izgradnje funkcionalnog institucionalnog okvira. U sadašnjem ambijentu slabe vladavine prava, visoke korupcije, selektivne primene propisa i političke kontrole nad ekonomskim resursima, tržišna utakmica nije regularna. Preduzetnici zato nemaju sigurnost da će njihova svojina, ugovori ili poslovne odluke biti zaštićeni od arbitrarnih intervencija države ili moćnih interesnih grupa, pa je (preko potrebno) inovativno preduzetništvo iracionalan rizik“, napominju oni dodajući da bi približavanje institucionalnim standardima CIE moglo povećati dugoročni rast BDP-a Srbije bar za jedan procentni poen godišnje.

Na posletku, institucionalna nerazvijenost nije samo glavna prepreka izdizanju Srbije u zemlju sa visokim dohotkom, već i jedan od osnovnih razloga za masovno odlivanje ljudskog kapitala, zaključak je autora knjige „Privredni razvoj srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti“.