Ulazak u EU ne znači gubitak nacionalnog identiteta

Ono, međutim, na čemu treba insistirati jeste pojam evropeizacije, jer onog trena kad neka zemlja uđe u EU tek tada je čeka dugotrajan, i nadasve osetljiv, proces korenitih promena koje zadiru u gotovo sve sfere društvenog života. I tu se sada nameće pitanje: da li je ta zemlja spremna da prihvati sve obrasce ponašanja koji važe u EU, ili joj je ostavljen prostor za pronalaženje pravog odnosa između univerzalnog i lokalnog, nacionalnog i globalnog, modernog i tradicionalnog. Problem je što u Srbiji nikad nije ostvaren konsenzus u vezi s tim pitanjima iako na tome insistira i EU koja od potencijalnih članica očekuje da kroz dogovor svih društvenih snaga ostvaruje proces demokratizacije. Nasuprot tome, u Srbiji se suočavamo sa odvajanjem političke elite od glasačkog tela čiji se subjektivitet svodi samo na čin glasanja, bez kasnijeg uticaja na donošenje političkih odluka. Time se zapravo iscrpljuje legitimitet političke elite i ukoliko se to ne shvati, onda bismo mogli da se suočimo sa retrogradnim procesom ukidanja demokratskih ustanova koji vodi ka totalitarizmu – kaže na početku razgovora za Danas Gordana Živković, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije i urednik zbornika „Srbija u predvorju Evropske unije – iskušenja i moguće ishodište“.

Kako evrointegracije utiči na nacionalni identitet, drugim rečima, da li su nacije spremne da se odreknu sopstvenog identiteta podređujući ga zajedničkom, evropskom?

– To je velika zabluda koja je projektovana u ideološkim radionicama, pre svega civilnog sektora, mislim na tzv. alternativne nevladine organizacije koje same sebe promovišu kao proevropske. Nasuprot tome, u delu političkog establišmenta kao i društvene i kulturne javnosti, insistira se na razdvajanju pojmova pridruživanja, evropeizacije i očuvanja nacionalnog identiteta. Pri tom je veoma važno precizno utvrditi šta se pod pojmom Evropa podrazumeva – da li je to samo geografska odrednica ili se pod tim pojmom podrazumeva uniformnost, jednoobraznost što bi onda značilo da pozivanje Evrope na demokratiju, emancipaciju i univerzalizam zapravo znači poziv na moderni uniformizam. Ako bi se stvari tako interpretirale, onda bi nacionalni identitet gubio na važnosti i moralo bi doći do dubokih promena u nacionalnoj svesti unošenjem tzv. elemenata evropskog identiteta ili svesti o evropskom identitetu. Problem je, međutim, što ni Evropa još nije pronašla onaj sistem vrednosti koji bi bio pravi temelj njenog zajedništva, pa prema tome i konstitutivni element stvaranja evropskog identiteta.

Zanimljivo je da su se gotovo svi evropski lideri složili s konstatacijom da se ne smeju izbrisati razlike među narodima koji čine Uniju, jer će u protivnom,“evropska duša biti uništena i pretvorena u kasu“. Kako u tom kontekstu objašnjavate stavove dela domaće političke, pa i stručne javnosti, da je insistiranje na srpskom identitetu antievropski i nacionalistički pristup?

– Evropa ne očekuje da se odreknemo sopstvenog identiteta. Naprotiv, insistira se na zaštiti duhovnog identiteta i tradicije svih naroda jer se uviđa da je to jedino moguća dimenzija ili četvrti stub. U tom kontekstu pomenula bih arhiepiskopa Hristodulosa koji ukazuje na značaj Proglasa o četvrtom stubu i civilizaciji kao duhovnoj ravni koja bi trebalo da bude faktor ujedinjenja evropskih naroda. Prema tome, jedan od prioritetnih ciljeva Evropske unije trebalo bi da bude zaštita duhovnog identiteta svake zemlje. Imajući to u vidu, očekivanja dela naše političke elite da bi zbog ulaska u EU, a zarad evropskog identiteta višeg reda, koji zapravo u kulturološkom smislu i ne postoji, trebalo da se odreknemo svog nacionalnog identiteta, poništavajući sve ono što jeste istorijsko pamćenje srpskog naroda, nisu realna. Utoliko pre što su se i procene, koje dolaze iz okrilja EU, da će se evropske nacije lako odreći svojih identiteta pokazale kao nerealne.

Da li je odustajanjem od definisanja Evrope kao u osnovi hrišćanske zajednice napravljen ustupak manjinskim entitetima koji ne priznaju hrišćanstvo kao dominantnu religiju?

– Odgovor je potvrdan. Ispostavilo se da katolička crkva koja se zalagala da se u ustav EU unese i ta preambula, nije uspela da savlada žestok otpor manjinskih entiteta koji hrišćanstvo ne doživljavaju kao svoj prirodan ambijent i dominantan obrazac. To je još jedan od dokaza da je Evropa otvorena prema drugim kulturama koje žele da ravnopravno koegzistiraju. Čini mi se, ipak, da je Evropa još uvek više na nivou teorijske paradigme nego realnosti u smislu da se tačno zna gde su njene granice i šta čini evropski identitet.

Može li se onda reći da preuzimanje evropskih zakona i konstituisanje državnih ustanova po uzoru na one u EU ne implicira poništavanje naših tradicionalnih vrednosti?

– To je pitanje odnosa između nacionalnog i evropskog u identitetu svakog evropskog naroda, odnosno da li su to dva odvojena identiteta, pa se između njih uspostavlja spoljašnji odnos ili su to tek strane jednog jedinstvenog identiteta. Iskustvo razvijenih evropskih zemalja govori da korenite promene kroz koje su prolazile nisu rezultirale razaranjem njihovih tradicionalnih vrednosti. Prema tome, ovde se prave svojevrsne manipulacije koje su suprotne procesu demokratizacije i uspostavljanju pravog evropskog društva koje sadrži civilizacijske vrednosti, poput slobode čoveka, dostojanstva, solidarnosti… Mi u tom smislu jesmo deo te zajednice i naš identitet ne može mimoići te vrednosti koje su već uključene u korpus nacionalnog, pravoslavnog identiteta. Ipak, imam utisak da je Srpska pravoslavna crkva izgubila korak s vremenom i da je ostala na nivou formalnog, ritualnog, čak i politiziranog, imajući u vidu činjenicu da su političke partije koristile pravoslavlje u političke svrhe. Zato je veoma važno da pre ulaska u EU utvrdimo kakav tip zajednice želimo i koje smo to vrednosti spremni da prihvatimo, a da pri tom ne ugrozimo nacionalne državne i društvene interese. Ukoliko ne postignemo konsenzus u vezi s tim pitanjima, onda su naše šanse da se Evropi predstavimo kao moderno društvo spremno da se demokratizuje, minimalne.