Ulaznica za tržište skuplja od milion dinara

I upravo te naknade koje su, inače, jedan od izvora finansiranja Agencije (ostatak sredstava obezbeđuje se iz budžeta i od donacija) predstavlja kost u grlu proizvođača koji tvrde da je to veliki namet za male fabrike koje u uslovima krize teško posluju.

Reč proizvođača

– Sredstva koja proizvođači moraju da izdvoje ukoliko žele da im se proizvod nađe na Privremenoj listi, a zatim i u prometu, zaista su ogromna i nama ništa ne znači to što nam u Agenciji kažu da svoje obaveze možemo da izmirimo i posle pet godina, jer mi kad ulazimo u kreditni aranžman moramo da razmišljamo kako ćemo tu pozajmicu da vratimo i kroz pet godina. Problem je utoliko veći što taj trošak ne možemo da ukalkulišemo u cenu novog proizvoda i što svaka firma koja se bavi proizvodnjom biocida mora stalno da ulaže u inovacije jer mikroorganizmi mutiraju i postaju rezistentni na određene kombinacije sastojaka koji ulaze u sastav proizvoda i ako svaka ta inovacija košta milion dinara, onda je to veliki izdatak – kaže za Danas Jovan Velja, vlasnik firme Hemodom koja se već više od dve decenije bavi proizvodnjom i prometom hemijskih sredstava za industriju i zapošljava 15 radnika.

On ukazuje i na, kako kaže, neuobičajenu praksu na kojoj insistiraju u Agenciji za hemikalije, koja podrazumeva dostavljanje stoprocentne recepture, odnosno otkrivanje kompletnog sastava proizvoda, umesto da se u sigurnosnim listama koje prate svaki proizvod daje samo procenat određenih sastojaka. Proizvođačima posebno smeta to što Agencija nema laboratorije za testiranje proizvoda što znači da odgovorni u tom regulatornom telu sve analize dobijaju „servirane na tacni“, pa se njihova uloga svodi na to da daju „zeleno svetlo“ za stavljanje u promet. „Drugim rečima mi i dalje koristimo usluge renomiranih laboratorija, poput Vojnomedicinske akademije ili Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, koje na osnovu analiza utvrđuju da li su naši proizvodi napravljeni u skladu s propisima“, tvrdi Velja. Naš sagovornik smatra da se tako visokim nametima za registraciju proizvoda destimulišu domaći proizvođači dok se istovremeno uvoznicima i stranim firmama koji plaćaju oko 280.000 dinara, pruža šansa da na mala vrata uđu na tržiše čime se otvara prostor za nelojalnu konkurenciju. Velja ima primedbu i na to što je cenovnik Agencije za hemikalije, preuzet od Švedske i kao ilustraciju navodi primer Slovenije koja je takođe deo EU, a gde su troškovi registracije biocida znatno niži.

Replika Agencije

– Zanimljivo je da se u medijima mogu čuti primedbe samo jednog proizvođača, i to dezificijenasa koji je kao grupa nov u sistemu upravljanja rizikom od biocidnih proizvoda, dok, očigledno, proizvođači rodenticida i insekticida nemaju primedbe na sistem propisan Zakonom o biocidnim proizvodima. Upis biocidnog proizvoda (BP) u Privremenu listu podrazumeva proceduru notifikacije BP koji je plasiran na tržište i omogućava višegodišnje (od četiri do sedam godina) stavljanje u promet, bez ikakvih dodatnih administrativnih troškova do dostavljanja tehničkog dosijea odnosno do podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za stavljanje u promet. U postupku upisa BP u Privremenu listu vrši se procena osnovnih informacija o BP i pošto je reč o minimalnom obimu podataka i naknada za procenu tih informacija je niska – iznosi 25.000 dinara. Kad je, međutim, reč o proceni tehničkog dosijea biocidnog proizvoda, što je takođe deo procedure stavljanja proizvoda na listu, obim dokumentacije znatno je veći (nekoliko hiljada strana), odnosno srazmeran je opasnosti koju ti proizvodi predstavljaju za zdravlje ljudi i životnu sredinu, pa je shodno tome i naknada veća – komentariše za Danas Jelene Cvetković, direktorka Agencije za hemikalije i dodaje da naknade koje su propisane za procenu tehničkog dosijea omogućavaju stavljanje biocidnog proizvoda u promet do deset godina, dok će naknade za sva dodatna odobrenja za isti BP biti znatno niže.

Na opasku proizvođača da sve stručne analize proizvoda obavljaju licencirane laboratorije, u Agenciji ističu da je tu reč o laboratorijskim analizama, dok je posao Agencije da proceni sve podatke o BP uzimajući u obzir i rezultate tih analiza, odnosno da proceni rizik. Ukazuju i na to da laboratorije rade procenu opasnosti što nije isto što i procena rizika gde se opasnost upoređuje sa izloženošću i tako izračunava rizik. Da bi što plastičnije objasnila kako taj sistem funkcioniše direktorka Agencije pravi analogiju sa analizom krvi pri čemu procenu rezultata koji se dobiju u laboratoriji ne radi laborant, već lekar specijalista koji procenjuje šta ti rezultati znače u odnosu na organizam pacijenta, kao i druge aspekte njegovog psihofizičkog stanja. Objašnjavajući zašto procena rizika na osnovu toksikoloških svojstava košta 310.000 dinara, naša sagovornica podseća da je reč o proceduri koja osim procene opasnosti uključuje i procenu izloženosti ljudi i životne sredine toksikološkim svojstvima konkretnog BP. Takva procena, tvrdi ona, zahteva specifična ekspertska znanja i angažovanje značajnih ljudskih resursa, kao i obimnu dokumentaciju rezultata izvršenih ispitivanja koje treba proceniti. Naglašava, takođe, da se naknada za procenu rizika na osnovu toksikoloških svojstava plaća u okviru postupka izdavanja odobrenja za stavljanje BP u promet, i da to znači da proizvođači ne treba da strahuju od dodatnih opterećenja po tom osnovu.

Među proizvođačima biocida ima i onih koji smatraju da procena rizika ekotoksikoloških svojstava (Agencija tu uslugu naplaćuje 200.000 dinara) predstavlja dupliranje troškova s obzirom na to da su dužni da analizu nabave (i da je plate) od akreditovanih institucija. Slična je situacija i sa ocenom efikasnosti pri predviđenim načinima korišćenja BP koju daju ovlašćeni instituti ili poljoprivredni fakulteti.

Švedski model

– Zakonom nije predviđeno da Agencija vrši ispitivanja BP, već treba da proceni rizik na osnovu podataka iz ispitivanja koje je dostavio proizvođač ili uvoznik, a koja moraju da budu urađena prema propisanoj metodologiji. Takođe, Zakon o biocidnim proizvodima zahteva da ispitivanja efikasnosti budu izvršena u laboratorijama koje imaju obezbeđenu kontrolu kvaliteta ispitivanja. Procena rizika na osnovu ekotoksikoloških svojstava radi se da bi se utvrdio rizik po životnu sredinu, dok procena efikasnosti služi da bi se utvrdila efikasnost u uništavanju ili suzbijanju ciljanih organizama tako da nema nikakvog dupliranja naknada. Takođe, Agencija za hemikalije odgovorna je za donošenje odluke da li je rizik koji neki biocidni proizvod predstavlja – prihvatljiv, odnosno takav da se može izdati odobrenje za stavljanje BP u promet. Takva odluka se može doneti samo na osnovu sveobuhvatne procene rizika – naglašava Jelena Cvetković.

Komentarišući procene proizvođača da ogromni troškovi registracije biocidnih proizvoda destimulišu domaću proizvodnju i omogućavaju uvoznicima, i stranim firmama za koje je predviđen trošak od 280.000 dinara, da na „mala vrata“ uđu na naše tržište, direktorka Agencije naglašava da je osnovni koncept Zakona stavljanje u promet BP koji su dovoljno efikasni da unište ciljne organizme, ali da pritom nemaju neprihvatljiva dejstva na zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu. „S obzirom na to da su biocidni proizvodi, od nadležnih organa zemalja članica EU, dobili odobrenje za stavljanje u promet, što znači da su prošli kompletan postupak procene koji je istovetan kao postupak koji se zahteva Zakonom o biocidnim proizvodima, nije svrsishodno ponavljati proceduru. Umesto toga, Zakonom je propisano da se izvrši procena podataka iz sažetka tehničkog dosijea biocidnog proizvoda na osnovu koje se može izdati odobrenje za stavljanje tog proizvoda u promet na teritoriji Srbije“, kaže naša sagovornica koja velikim benefitom za zdravlje građana i zaštitu životne sredine smatra činjenicu da je Agenciji za hemikalije (zapošljava 37 ljudi), u izgradnji kapaciteta, pomagala Švedska agencija za hemikalije kroz projekat „Upravljanje rizikom od hemikalija u Srbiji“. Ona podseća da je Švedska svetski lider u upravljanju rizikom od hemikalija i biocidnih proizvoda.

Novi Zakon o biocidnim proizvodima koji je usklađen s propisima EU i uvodi novi sistem za stavljanje biocidnog proizvoda u promet, stupio je na snagu u maju 2009. godine. Zakon se odnosi na proizvode koji su namenjeni uništavanju i suzbijanju nepoželjnih organizama (pacovi, miševi, insekti, mikroorganizmi…) koji mogu štetno da deluju na ljude, druge organizme i životnu sredinu. Stav zakonodavca je da je veoma važno da se stručno proceni koliki je rizik od korišćenja biocidnih proizvoda. I, reklo bi se, to niko ne dovodi u pitanje, ali se i te kako sumnja u opravdanost tako visokih naknada, naročito ako iza toga stoji agencija.

Uništavanje domaće proizvodnje

Ovakvom praksom se, zapravo, uništava domaća proizvodnja i tehnološki napredak, a rezultat takve politike, da ne kažem nebrige, jeste uvoz robe, ponekad i sumnjivog kvaliteta, koja se potrošačima nudi po znatno višim cenama. I ako ja kao učesnik na tržištu moram da napravim kalkulaciju koja će mi omogućiti da se uklopim u tržišne uslove, odnosno moram da ponudim konkurentan proizvod, takvo ponašanje očekujem i od Agencije za hemikalije – kaže Jovan Velja, vlasnik firme Hemodom.

Cenovnik primeren mogućnostima

Prilikom određivanja visina naknada vodilo se računa o ekonomskim mogućnostima srpske privrede i o tržišnim uslovima, pa su iznosi višestruko niži od onih propisanih u pojedinim zemljama članicama EU. Tako, recimo, u Finskoj naknade iznose 39.600, a u Švedskoj 39.000 evra. Treba napomenuti da je EU prilikom odlučivanja o uvođenju savremenog regulatornog tela procenjivala i koliko će formiranje tog tela koštati. Utvrđeno je da su troškovi za zdravstveni sistem koji treba da se stara o ljudima obolelim od teških bolesti (karcinom i druga teška oboljenja ili smanjenje inteligencije kod dece) prouzrokovanih hemikalijama, mnogo veći od uvođenja sistema procene rizika. Logično je, takođe, da te troškove treba da snose oni koji ostvaruju profit od stavljanja u promet potencijalno opasnih proizvoda – smatra Jelena Cvetković, direktorka Agencije za hemikalije.