Javne nabavke u obrazovnom sistemu Srbije često su na naslovnim stranama zbog činjenice da jedan veliki deo zaposlenih na svim nivoima odgovornosti, svoje nominalno niske prihode dopunjuje redovno i bogato, upravo zahvaljujući nepostojanju sistema kontrole trošenja državnog novca. Tako više nije važno da li je u pitanju dekan državnog fakulteta, direktor srednje ili osnovne škole, ili običan učitelj, sistem je decenijama postavljen tako da se bez suštinske kontrole može nabavljati sve: od rekreativne nastave, preko računara i softvera, do različitih servisnih usluga ili udžbenika.

Pokušaj da se uvede kontrola u nabavke kada je reč o turističkim agencijama, pokazao je da je u primeni došlo do blokade, a da jedino nema blokade kada se u direktnoj pogodbi u trouglu između direktora škola, turističkih agencija i samih nastavnika pred roditelje stavlja unapred skrojeni izbor po modelu uzmi ili ostavi. Umesto da se napravi nacionalni tender, da se izabere jedan veliki operator koji će po povlašćenim cena organizovati sve rekreativne nastave u svim školama pod istim uslovima, u praksi je zaživela farsična verzija lokalne školske samouprave u kojoj stotine mini agencija, po nerealno visokim cenama, koje od mesta do mesta variraju i do 50 posto u cenama istih putovanja, godinama šišaju roditelje širom Srbije. Pokušaj da se taj biznis stornira sudario se sa zidom unutrašnje opstrukcije, a to je samo jedan od biznisa koji se realizuju u obrazovnom sistemu Srbije. Jedan od najvećih i najunosnijih svakako je nabavka računarske opreme i softvera, kao i usluga servisiranja. I ovde je kao i u slučaju organizacije rekreativne nastave, interes za održanje statusa kvo ogroman, a ionako slabašni sistem kontrole javnih nabavki, u ovom slučaju postaje potpuno nefunkcionalan, zato što je za razumevanje prevare potrebno zavidno tehničko znanje. Tako se prilikom raspisivanja javnih poziva za nabavku računarske opreme tehničke specifikacije uglavnom skrajaju tako da samo oprema jednog proizvođača može da zadovolji uslove, tako da je u startu bilo kakav smisao javnog poziva obesmišljen. Te tehničke specifikacije u javnim pozivima nastaju u trouglu direktora ili dekana, šefova računarskih centara i uvoznika računara, tako da ogromna većina „javnih poziva“ u obrazovnom sistemu Srbije rezultira logičnim odzivom samo jednog ponuđača, sa cenama koje su u skladu sa pozicijom jedinog ponuđača. Razlika koja nastaje, deli se pravično, i toliko je velika da se na prvi pogled, samo ukrštanjem iznosa zarade i vrednosti automobila i nekretnina, može videti koliko pojedini ljudi u obrazovnom sistemu Srbije žive po nestvarno visokom životnom standardu, koji nije moguće drugačije objasniti osim golom korupcijom. Kada je reč o nečemu što je tako fluidno kao nabavka softvera ili o pravoj šumi serviserskih usluga, zamene tonera za štampače ili nabavke potrošnog IT materijala, tu se sistem javnih nabavki potpuno raspada i sve ide u pravcu potpuno nekontrolisanog trošenja dodeljenog budžeta, koji se uvek u celosti potroši, makar i zato da bi i sledeće godine bio odobren isti iznos. Pošto ako potrošite manje od dodeljenog, za to nećete biti nagrađeni, već kažnjeni, pošto će vam sledeće godine smanjiti IT budžet zato što niste potrošili sav novac u tekućoj godini. I tako se krug besmisla potpuno zatvara, dok pitanje nekontrolisanog trošenja državnog novca u obrazovnom sistemu postaje mnogo aktuelnije samom činjenicom da se upravo obrazovni sistem nalazi u štrajku zbog linearnog smanjenja zarada svima, i onima koji žive kao crkveni miševi, i onima koji žive kao bogovi korupcije.

Pogled na privatni sistem obrazovanja i sistem nabavki računarske opreme i softvera, veoma je poučan, makar i zbog jednostavne pretpostavke da se tamo vodi računa o tome kako se novac troši, i da niko nije lud da baca novac na nepotrebne nabavke. Univerzitet Singidunum porastao je do nivoa preko 10 hiljada studenata, sa preko hiljadu računara, a njihov sistem javnih nabavki suštinski je centralizacija i unifikacija. Sve nabavke idu iz jednog centra i tražen je i nađen jedan strateški partner u nabavci ICT opreme, koji je zauzvrat dao najpovoljnije cene koje su na godišnjem nivou oborile troškove nabavke ICT opreme za najmanje 15 posto. Tako umesto da se svaki dekan separatno dogovara sa svojim omiljenim uvoznikom računara, Univerzitet Singidunum je taj posao podigao na nivo rektorata, uveo centralizovani sistem nabavke i kontrole, i finansijski rezultati su potpuno merljivi. Jedan drugi, osnovnoškolski i srednjoškolski privatni obrazovni sistem Ruđer Bošković, uveo je sistem tablet nastave, tako da je umesto beskonačnog trošenja novca na štampane udžbenike veoma diskutabilne nastavne upotrebljivosti, započeo tehnološku tranziciju ka digitalnim udbenicima sa interaktivnim sadržajima, koja u ovoj fazi ne isključuje postojeće udžbenike, ali svakako u doglednoj budućnosti vodi ka drastičnom smanjenju potrebe za štampanim udžbenicima. Ono što je u štampanom udžbeniku trošak štampe novog izdanja zbog nekoliko izmena,u digitalnom udžbeniku je apdejt od desetak megabajta koji se automatski dodaje na postojeći digitalni udžbenik. Ono što je u štampanom udžbeniku apstraktno, u digitalnom udžbeniku je dovedeno na nivo video snimka i evidentne demonstracije. Ono što je u štampanom udžbeniku gomila ižvrljane i više puta gumicom brisane hartije, to je u digitalnom udžbeniku samo jedan pritisak na taster delete na tabletu.

Reći da je ovo moguće samo u privatnom sistemu obrazovanja samo je delimično istina, posebno ako se uzme u obzir potpuni raspad u kontroli trošenja novca u državnom sistemu obrazovanja. Jako se teško može objasniti zašto se nabavka ICT opreme, softvera i usluga servisa na Beogradskom univerzitetu ne rešava objedinjenim i centralizovanim sistemom javne nabavke, već je svaki dekan mali kaif, koji u svom kalifatu radi šta misli da treba. Jako je teško objasniti zašto je koncept digitalne nastave neprimenjiv makar u centralnim opštinama Beograda ili Novog Sada, gde praktično svako dete ima svoj tablet, a da apsurd bude kompletan, upravo se u takvim, najbogatijim sredinama u Srbiji, deci svake druge godine o trošku lokalne samouprave kupuju novi lap topovi, koji se posle uglavnom koriste za igranje, pošto digitalnih udžbenika nema. Dakle, ako bi pravili računicu koliko koštaju klasični udžbenici, koliko se ionako troši u svakoj porodici na razne ICT uređaje i koliko država potpuno besmisleno troši na nabavku potpuno nepotrebne ICT opreme, postaje jasno zašto evropski trend u primeni tehnologije u obrazovanju više nije kupovina ogromne količine ICT opreme, već obuka nastavnog kadra i korišćenje uređaja u vlasništvu samih učenika i studenata. I taj model je i te kako ekonomski izvodljiv i jeftiniji od bilo čega drugog.

Upravo zato, jasan sistem nabavki IT opreme, softvera i usluga servisa zahteva za početak da se Uprava za javne nabavke probudi iz svog toplog sna u kome zajedno sa ostalim agencijama jako lepo žive o trošku poreskih obveznika Srbije. Višestruki pokušaji da se Upravi za javne nabavke skrene pažnja na pravi haos u obrazovnim javnim nabavkama, na pravi virtuelni svet javnih nabavki za koji svi u Srbiji znaju, već godinama se odbijaju o pravi zid ignorisanja, u kome se i sam direktor Uprave Predrag Jovanović, ali i svi ostali koji u toj Upravi rade, ponašaju kao da je ovo pitanje nekako ispod njihovog nivoa, da će to pitanje rešavati neko drugi, a da su oni tu da se bave evropskim integracijama, filozofskim raspravama i načelnim pitanjima. Takođe, bez obzira na činjenicu da je praktično svaki ministar prosvete u poslednjih desetak godina u stanju da mu je voda do guše od početka do kraja mandata, zaista bi bilo vreme da se preispita sistem trošenja državnog novca u obrazovnom sistemu i na taj način stvore unutrašnji fondovi kojima će udar budžetskih ušteda na zaposlene u obrazovnom sistemu biti makar delimično ublažen. Ukoliko do toga ne dođe, oni koji nemaju ništa, imaće još manje, a oni koji uzimaju koliko hoće, uzimaće još više, dok se ceo sistem ne uruši i na kraju od državnog obrazovnog sistema ne ostane ruina koju više ni arapski šeici neće moći da spasu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.