Limenka piva od pola litra pre neki dan u tri različite prodavnice u krugu od 100 metara na Bulevaru kralja Aleksandra imala je drugačiju cenu. I to ne u dinar ili dva. Sve tri radnje su manje-više sličnog formata, ali je limenka u prvoj koštala 79, u drugoj 84, a u trećoj 94 dinara.
Iako se trgovci brane time da marže u Srbiji nisu toliko velike i da su u poređenju sa profitom koji ostvaruju možda i najniže u regionu, razlika u ceni samo u ovom slučaju primer je kupcima da moraju širom da otvore oči i kupuju tamo gde se trgovci manje „ugrađuju“.
Iako od trgovinskih lanaca teško može da se dobije podatak kolike su tačno njihove marže, na sajtu makroekonomija.org pronašli su način da to izračunaju. Tako belgijski Delez, odnosno format Maxi radnji u 2012. imao je maržu od 22,9 odsto, ali i poslovni prihod od 73,5 miliona dinara. Merkator je prošle godine imao prihod od 59 miliona dinara, maržu od 17 odsto, koja je u krajnjem zbiru, računajući rabat, dostigla 25 odsto. Na spisku trgovinskih lanaca koji su prošle godine ostvarili poslovni prihod veći od 10 miliona dinara su još Idea, C-market, DIS i Univerexport. Računajući samo njih, C-market je imao ubedljivo najveću maržu od 33,9 odsto, a DIS najmanju 16,1 odsto.
Mimo ovog spiska po visini marže rekorder je Pekabeta, koja je 2012. završila sa prihodom nešto većim od pet miliona dinara, ali i ubedljivo najvećom stopom marže od 43,9 odsto. Visoku maržu ima i grčki Vero 32,4 odsto, dok je među jeftinijima sve prisutniji market Aman (19,9).
Udruženja potrošača kritikuju trgovce koji visokim maržama podižu cene, koje su za poneke proizvode pet do šest puta veće nego u nekim evropskim zemljama. Međutim, postoje i oni koji krivca za, na primer, skuplju hranu u našim prodavnicama nego u evropskim ne vide samo u visokim maržama, već i u tome što druge države mnogo više subvencionišu poljoprivredu nego što to čine u Srbiji.
Na jednom skupu u Privrednoj komori Beograda nedavno se moglo čuti da razlog visokim cenama jeste i to što država toleriše prodaju na odloženo plaćanje, zaboravljajući pritom na to da odloženo plaćanje uglavnom finansiraju banke, koje svoju uslugu naplaćuju, a trgovci tu cenu kroz maržu prenose na kupce.
Prema nekim procenama, da bi prosečna trgovinska firma u Srbiji preživela, potrebna joj je marža od 15 odsto. S obzirom na to da su marže na osnovne životne namirnice ograničene na 10 odsto, onda bi marža za ostale proizvode morale biti najmanje 30 odsto.
Marže su stvar tržišta i to je nešto na šta država ne bi trebalo da ima uticaj. S druge strane, zadatak države je da vodi računa o jednoj drugoj, možda mnogo bitnijoj stvari – o tržišnom fer-pleju. Naizgled, konkurencija u trgovini nije mala, ali kada se malo bolje pogleda, dva velika trgovinska lanca, Delez, koji je kupio Maxi, i Agrokor, koji je najpre otvorio Ideu, a nedavno kupio i Merkator, imaju 73 odsto udela.
Prema podacima makroekonomija.org, Delez čine Maxi, Pekabeta i C-market, a njihovi zbirni prihodi u 2012. su bili veći od 133 milijarde dinara ili 38 odsto ukupne realizacije grane. Agrokor će nakon kupovine Merkatora imati 115 milijardi dinara prihoda ili 35 odsto udela. Belgijski i hrvatski lanac tako zajedno imaju tri četvrtine udela u maloprodaji. Pregovaračka snaga ovih lanaca je toliko sada uvećana, tvrde ekonomisti, da će domaći proizvođači imati izrazito velike dodatne troškove.
Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović kaže da oni odavno pričaju o tom monopolu i visokim maržama u trgovini. „Dok na tržište ne uđu drugi veliki lanci poput Lidla, Špara i ostalih, mi ćemo u Srbiji imati samo privid u pogledu konkurencije. Kod nas ne postoji tržišni nadzor i to je veliki problem“, napominje Papović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
