Zašto je fleksibilni kurs dinara bolje rešenje od fiksnog

Činjenica je da slobodno fluktuiranje kursa dinara može da izazove velike i nepredvidive oscilacije na deviznom tržištu. S druge strane, međutim, odbrana fiksnog kursa zahteva velike devizne rezerve. Osim toga, taj režim ugrožava izvozni potencijal privrede, koja se uz to teže povezuje sa svetskom privredom. Iskustvo govori da fiksni kurs ne doprinose platnobilansnoj ravnoteži, smanjuju mogućnosti delovanja drugih instrumenata ekonomske politike i zahteva dodatne mere za usklađivanje cena u zemlji, sa cenama inostranih partnera. Pošto je u takvim uslovima domaća valuta često precenjena, eventualna devalvacija poništava mnoge prednosti fiksnog kursa. Zanimljivo je, takođe, da se gubi autonomnost u vođenju monetarne politike, jer se ne može istovremeno kontrolisati količina novca i valutni kurs, da ne govorimo o tome da je i trošak održavanja fiksnog kursa veoma visok. Za režim fiksnog deviznog kursa najčešće se opredeljuju države koje beleže visok spoljnotrgovinski suficit, kao i bivše kolonije, koje fiksiraju svoju nacionalnu monetu za jaku valutu zemlje metropole.

Treba podsetiti da devalvacije dinara u nekadašnjem režimu fiksnih kurseva, pre svega zbog neelastičnosti cena, uglavnom, nisu bile efikasna mera za eliminisanje platnobilansnih, strukturnih i razvojnih neravnoteža, većsu imale inflatorno dejstvo na kratak i duži rok. Računica pokazuje da je u proseku svaki procenat devalvacije dinara kratkoročno doprineo rastu inflacije za oko 0,3 odsto, odnosno za oko 0,6 odsto na rok od godinu dana, što znači da je veći učinak bio na rast cena nego na povećanje izvoza. Takva kretanja nisu registrovana u slučaju kad je vrednost dinara jačala. Devalvaciju (depresijaciju) valute Međunarodni monetarni fond istura u prvi plan, kao „kriterijum izvršenja“ u programima stabilizacije za zemlje-članice. To je i zahtev MMF-a za „ispravljanje domaćih i stranih cena, kako bi se postigli kratkoročni pozitivni efekti na platni bilans“. Sve devalvacije dinara, a bilo ih je ukupno 24 (u periodu od 1952. do 2000), imale su samo kratkoročne efekte i dugoročna, kontraproduktivna rešenja. I uvek su bile nesinhronizovane, zakasnele, palijativne mere, a ne deo šireg, sveobuhvatnog paketa efikasne ekonomske politike. Pošto je prethodnih godina dinar bio pre politička, nego ekonomska kategorija, devalvacije su vršene kako bi se zadovoljili nečiji parcijalni interesi, a ne da bi se obezbedio okvir za efikasniji privredni razvoj zemlje. U novijoj istoriji, preciznije u periodu 1990-1991. godine, Savezna vlada Jugoslavije je, u saradnji sa američkim ekonomistom Džefrijem Saksom, uvela režim fiksnog kursa. Tada je nacionalna valuta fiksirana na nivo od 7, 9 i 13 dinara za nemačku marku, a građani Srbije to vreme pamte po relativno visokom životnom standardu. Međutim, fiksni kurs, koji je predstavljao pokušaj reformisanja domaće privrede u uslovima velikog rasta cena, istopio je relativno visoke devizne rezerve NBJ za više od šest milijardi dolara. Poslednja devalvacija dinara izvršena je krajem 2000. godine, kada je utvrđena nova vrednost od 30 dinara za marku.

Poznati svetski ekonomista, nobelovac Pol Krugman izjavio je u oktobru 2012. da Srbiji ne bi savetovao fiksiranje deviznog kursa „jer bi to bilo pogubno rešenje“. Uprkos tome što je dinar dosta oslabio, on smatra da je njegova vrednost i dalje precenjena. Za problem deficita u spoljnoj trgovini Krugman ima jednostavan recept, koji se svodi na povećanja izvoza, a depresijacija dinara povećava konkurentnost zemlje. Izbor valutnog režima zavisi od stanja privrede, njene konkurentnosti i izvozne sposobnosti, stanja platnog bilansa, visine spoljne zaduženosti, inflacije i drugih makroekonomskih parametara u određenom vremenskom periodu. Osnovna prednost fleksibilnih (fluktuirajući, klizni, plivajući, flotirajući) kurseva ogleda se u većoj slobode u vođenju ekonomske i monetarne politike i lakšem postizanju platnobilansne ravnoteže, pri čemu je potreban manji obim deviznih rezervi. U slučaju recesije ovakav kurs pomaže da se posledice ublaže, s obzirom na to da se može smanjiti pad proizvodnje, a kad je rečo inflaciji, otvara se veći prostor za njeno obuzdavanje. Osim toga, ublažava se udar na plate, jer kod fiksnog kursa smanjenje potrošnje mora da se obavi preko sniženja plata i stope zaposlenosti. Smanjuje se i rizik od potcenjenosti i precenjenosti domaće valute, nego u slučaju fiksnog kursa. Zagovornici slobodno fluktuirajućeg kursa, kao jedan od glavnih argumenata navode da taj režim destimuliše spoljno zaduživanje zemlje i može u kriznim vremenima da obezbedi stabilnost. Neke zemlje, poput Poljske, uspele su da ostvare kontrolu inflatornih pritisaka uz velike dnevne oscilacije domaće valute. Navodi se i to da u takvoj situaciji izvoznici nemaju potrebe da se sa nosiocima ekonomske i monetarne politike „pogađaju“ koji je kurs za njih najbolji, ako je kurs dnevno realan. Ovakav režima deviznog kursa ogovara kako izvozno orijentisanoj privredi, tako i kompanijama koje svoje poslovanje zasnivaju na sopstvenim izvorima finansiranja.

U situaciji izrazite nekonkurentnosti i tehnološki zastarele izvozne privrede, režim kontrolisano fleksibilnog kursa dinara, koji omogućava amortizaciju spoljnih ekonomskih udara, ipak je najbolja opcija za Srbiju. Preciznije rečeno, ovaj režim kursa najmanje je loš u odnosu na moguće alternative jer najbolje odražava strukturu srpske privrede. Ali, iako je fleksibilni kurs bolje rešenje od fiksnog, bez obzira na izbor valutnog režima, za stabilnost kursa neophodna je koordinacija monetarne i fiskalne politike. Rukovođeno fleksibilni kurs dinara, kao i monetarna politika ciljane inflacije, bolje je rešenje za Srbiju od fiksiranja kursa, jer daje više elastičnosti finansijskom sistemu. Režim fleksibilnog kursa dinara NBS je utvrdila u saglasnosti sa vladom i MMF-om, kao najmanje rizičan model za privredu Srbije i prati njegovo kretanje. To znači da se kurs dinara formira na tržištu, pri čemu bi intervencije centrale banke trebalo da budu veoma diskretne, odnosno samo ako dođe do većih oscilacija na tržištu. Fleksibilan kurs izabran je s namerom, jer, po pravilu, snižava potencijalnu cenu koju zemlja, izložena dejstvu eksternih nestabilnosti, mora da plati.

Sve, dakle, ukazuje na to da je fleksibilan devizni kurs manje loše rešenje od fiksnog kursa, ili uvođenja evra u monetarni sistem. Blagi trend depresijacije kod fleksibilnog kursa treba da približi dinar njegovoj održivoj vrednosti i delotvorno deluje u pravcu poboljšanja međunarodne konkurentnosti srpske privrede. A pošto su rast izvoza i veći devizni priliv apostrofirani kao trajni izvori koji garantuju stabilizaciju deviznog kursa dinara, podsticanje izvoza mora da bude prioritet ekonomske politike Vlade Srbije. Centralna banka je u Programu monetarne politike za 2013. godinu najavila da će nastaviti da sprovodi režim rukovođenog plivajućeg deviznog kursa. To znači da će intervenisati na deviznom tržištu radi smanjenja prekomernih dnevnih oscilacija kursa, kao i očuvanja stabilnosti finansijskog sistema i cena na domaćem tržištu (ciljana inflacija za 2013. godinu iznosi četiri odsto sa odstupanjem plus/minus 1,5 procentnih poena). Zaključak bi, dakle, mogao da glasi da je fleksibilni kurs, generalno posmatrano, u mnogim okolnostima bolje rešenje od fiksnog kursa, jer omogućava monetarnim vlastima da brže reaguju na eventualne turbulencije na deviznom tržištu. Ipak, ne postoji univerzalno pravilo prema kojem je jedan režim deviznog kursa recept za više zemalja. Čak i u istoj zemlji mogu se primenjivati različiti kursevi zavisno od toga da li je ta zemlja u tranziciji, u uzlaznoj fazi privrednog razvoja, ili u ekonomskoj krizi.