foto EPA/VALDRIN XHEMAJNa današnji dan pre tačno dvadeset godina dogodio se jedan od najbrutalnijih napada albanskih ekstremista na Srbe na Kosovu i Metohiji, nasilje i etničko čišćenje u kome je 2004. godine ubijeno 10 pripadnika srpske zajednice, povređeno je stotine, a sa teritorije KiM proterano je više od 4.000 ljudi. Uništeno je skoro 1.000 kuća, kao i 35 najdragocenijih verskih objekata Srpske pravoslavne crkve, koji su spaljeni ili porušeni.
Povod za pogrom lažna vest da su Srbi krivi za utapanje albanskog dečaka
Povod za pogrom bila je kampanja albanskih medija dan ranije, u kojoj su Srbi optuženi da su psima naterali preko reke Ibar grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubin Potoka, pri čemu se jedan dečak utopio u reci, što se na kraju ispostavilo kao potpuno lažna vest.
Istraga UNMIK policije utvrdila je da su optužbe bile lažne, a portparol međunarodne policije Neridž Sing izjavio je tada da su „preživeli dečaci posle tragedije bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela“.
I portparol Unmika Derek Čepel demantovao je da su dva dečaka stradala bežeći od Srba, i ocenio da je nasilje bilo planirano.
KFOR i UNMIK nasilje dočekali nespremni
Kfor i UNMIK policija, koji su u sastavu zajedno tada imali skoro 50.000 ljudi, tvrdili su da su u bili zatečeni ovako masovnim i brutalnim nasiljem Albanaca nad Srbima i da je to bio razlog njihovog neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja. Progon Srba zaustavili su tek drugog dana.
Kasnije su objavili da je prema procenama Unmika, na 33 lokacije u strašnim neredima, koji su počeli 17. marta i trajali dva dana učestvovalo oko 60.000 Albanaca.
Tokom ta dva dana pogroma gorela je Bogorodica Ljeviška (koja je pod zaštitom Uneska), Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Ðorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, miniran je manastir Svetih Kozme i Damjana u Zočištu, manastir Devič.
Zabeleženo je da je tada iz šest gradova i devet sela proterano 4.012 Srba. Iz Obilića je proterano više od 550 Srba, Prištine više od 100, Prizrena 60, Gnjilana 300, Kosova Polja 200, iz Đakovice su proterane i četiri starice Srpkinje, a sela Slatina kod Vučitrna i Svinjare kraj Kosovske Mitrovice sa više od 160 domaćinstava su potpuno zatrta pred očima Kfora i UN policije.
Posledice velikog martovskog progona Srba osećaju se i danas, a ni pet odsto od ukupnog broja proteranih tada se nije vratio u svoja mesta.
Dok je trajao progon Srba, Ibrahim Rugova, u to vreme na poziciji predsednika tzv. Kosova, pozvao je tada međunarodnu zajednicu da hitno donese odluka o nezavisnosti Kosova.
Odgovor iz Beograda bio je paljenje džamije
A zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice. Polupani su izlozi bakalnica i poslastičara… To je stvorilo takozvanu „simetriju krivice“ i u zapadnim medijima naišlo na veće osude nego progon srpskog stanovništva i uništavanje srednjovekovnih svetinja.
Više od godinu dana nakon što je u Nišu zapaljena Islamagina džamija, koja potiče iz 18 veka, Opštinski sud u ovom gradu osudio je juče osmoricu lica za koje je dokazano da su učestvovali u uništavanju ovog spomenika kulture. Pri tome je sedam osoba osuđeno na tri meseca zatvora, dok je jedno lice, koje je tom prilikom pokušavalo da zapali zavesu na prozoru džamije, dobilo zatvorsku kaznu u trajanju od pet meseci.
Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu i Metohiji procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba je osuđeno. Pogrom albanskih ekstremista nad Srbima 17, 18. i 19 marta 2004. na Kosovu i Metohiji osudili su tada Savet bezbednosti UN, kao i Evropska unija.
Vukadinović: Danas je Priština uspela da uspostavi kontrolu i svoj „suverenitet“ na čitavoj teritoriji pokrajine
Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke, misli kaže da se za dve decenije od pogroma nad Srbima na Kosovu mnogo toga promenilo, ali po Srbe i Srbiju uglavnom u lošem smeru.
„Pre svega, Kosovo je u međuvremenu proglasilo nezavisnost i ušlo u većinu regionalnih i međunarodnih organizacija. A u poslednjih par godina, zahvaljujući pre svega SNS-u, Vučiću i Srpskoj listi, Priština je uspela da uspostavi kontrolu i svoj „suverenitet“ na čitavoj teritoriji pokrajine, uključujući tu i srpski sever koji je u tom pogledu dugo odolevao“, kaže VUkadinović.
Napominje da doduše, nema više onakvih masovnih pohoda, pogroma i linčovanja kao što je to bilo 2004. ali za tim skoro da više i nema razloga s obzirom da je teritorija južno od Ibra praktično u celini integrisana u sistem Prištine, a to se poslednjih meseci ubrzano dešava i sa severom.
Gogić: Martovsko nasilje je bio „nagrađeno“ i dovelo je do ubrzavanja statusnih razgovora
I politikolog sa KiM Ognjen Gogić ističe da je Kosovo tokom ovih godina prošlo kroz različite faze.
„Najpre, martovsko nasilje je bio „nagrađeno“ jer je ono dovelo do ubrzavanja statusnih razgovora. Prethodno se pristup koji je Kontakt grupa imala rešavanje kosovskog pitanja zasnivao na maksimi „standardi pre statusa“. To je značilo da će se pitanje statusa rešavati tek kada se postignu određeni standardi u poštovanju ljudskih prava na Kosovu. Ta politika je naprasno promenjena nakon pogroma jer međunarodna zajednica navodno shvatila da ne može da obuzda nezadovoljstvo albanske strane, te da je rešavanje statusa uslov da se obezbedi stabilnost“, objašnjava Gogić.
Dodaje da je tada na scenu stupila krilatica „standardi i status“ što je značilo da bi se paralelno Albancima dao status Kosova koji žele da imaju, a Srbima odgovarajući standardi zaštite njihovog položaja na Kosovu.
Ipak, 20 godina kasnije ni Albanci nisu zadovoljni statusom, niti Srbi standardima.
„Nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, za Srbe je ipak nastupio malo podnošljiviji period, jer više nisu služili kao „vreća za udaranje“. Tada je nastupio period kada albansku javnost uopšte nije zanimalo šta se dešava u srpskim sredinama na Kosovu. Za Srbe je nastupila dilema da li da se integrišu u nove institucije. Srbi u sredinama južno od Ibra su to uradili različitom brzinom, a onda su im se nakon 2013. godine u tome pridružili i Srbi na severu“, podseća sagovornik Danasa.
Prema njegovim rečima Briselski dijalog jeste predstavljao prekretnicu, jer je tada destabuizirana srpsko-albanska saradnju. Tenzije, diskriminacija i incidenti čija meta su bili Srbi uvek su postojali. Ipak, sporazumi između Beograda i Prištine dali su podsticaj za kontakte među ljudima u različitim sferama. U srpskim sredinama se nekako ipak „lakše disalo“. To se sve, međutim, urušilo tokom poslednjih par godina. Vratili smo se na početak.
„Priština kao da danas baštini tekovine martovskog nasilja. U ugrožavanju manjine, Vlada Aljbina Kurtija vidi priliku da ostvari svoje ciljeve u pogledu statusa Kosova. Računa se sa tim da će otežavanjem položaja Srba na Kosovu iznuditi potpisivanje sporazuma o međusobnom priznavanju sa Srbijom“, zaključuje Gogić.
Nedelja obeležavanja pogroma nad Srbima na KiM
U okviru nedelje obeležavanja 20 godina od Pogroma na Kosovu i Metohiji, pod pokroviteljstvom Kancelarije za KiM, danas u 11 sati biće održan parastos u Manastiru Gračanica, praćen polaganjem belih ruža ispred instalacije „MISSING“ u dvorištu Doma kulture Gračanica, a u 11. 30 planirano je otkrivanje spomenika ubijenima u Pogromu. Spomenik je rad akademskog vajara Branislava Ristića.
Svečana akademija počeće u 12 sati i na njoj će učestvovati predstvnici Eparhije raško – prizrenske, Kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije, načelnik kosovskog okruga, Ansambl Venac, Prizrenski bogoslovi, Hor muzičke škole „Stevan Mokranjac“, Baletska škola Gračanica, kao i sami svedoci i učesnici u stradanju tokom Pogroma – Dragana Stanojević, dr Dragan Perić i Novica Stolić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
