„Vučić od nas pravi maloumnike“: Ratko Božović o „prenemaganju“ predsednika Srbije u vezi sa rešavanjem ključnih državnih pitanja

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Bravo Profesore..

2. Gospodine,Bozovicu hvala na izvrsnom članku.Sve je lepo i tačno napisano ali problem je da to dodiruje jedan manji broj ljudi koji razumeju o čemu se radi i koje Vučić stvarno pravi ludim.On ne govori njima…on govori onima koji su već “skuhani” i koji razumeju samo takvu retoriku a to je priznaćete,malo veći problem čije rešenje ja ne vidim u skoroj budućnosti.Sve ovo pišem daleko…daleko od kraja gde sam rodjen i moram reci da je sad još gore nego pre 30 godina kad su ne srpske “patriJote” liferovale i hvala im.

3. Bravo sve rečeno

4. Profesor je napravio dobru analizu. Jedino, čini se, da je propustio činjenicu da Vučić ne bi mogao da zamajava kada ne bi bilo „pacijenata“ za zamajavanje. Koji bleje čim on zine i sve gutaju pre nego što im mozak bilo šta od Vučićevih gluposti sažvaće.

5. Toliko istinito da je bolno.

6. Od penzionere napravio prosjake em male em uvedu kaznene PENALE em malo povećava a njegovim roditeljima mnogo povećanje samo LINEARNO ili samo male u suprotno oni će da štite Srbiju

7. Poslednji iz plejade mudrih,odgovornih i značajnih ljudi.Zov razuma i sve ih je manje.
   Poslušajte ih šta govore.

8. Tako je ! ..počeli su intelektualci da se bude !

9. Teatar apsurda…

10. Suvise je ovo emotivno.

11. Ubeđen sam da tu ima ozbiljnog posla za neuropsihijatar.

12. Хвала вам на сјајном чланку.

13. Profesore,veoma dobra analiza i zaključak.
    Gde su ostale kolege,probudite ih,nemamo Vremena,nećemo da nam Ga otima! Moramo da se nekako suprotstavimo,nema mesta letargiji!

14. Neko je ovde poremećena ličnost, presudite sami: ili su to ovi koji isto pričaju godinama o ponašanju i stanja svesti određenog lica, ili lice na koga oni misle?
    Odlomci iz knjige „Granična ličnost i njena različita lica“, akademika, dr Dragana Švrakića, profesora na Vašingtonskom univrezitetu u Sent Luisu, gostujućeg profesora na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu i Beogradu, kao i Departmanu za psihologiju Fakulteta za medije i komuninikacije u Beogradu, i psohloškinje Mirjane Divac Jovanović, profesor Departmana za psiholgiju, Fakultet za medije i komunikacije u Beogrdadu… Predavač je i supervizor nacinonalne ii evropske asocijacije psihoterapeuta. U oblasti kliničke procene ekspret je za gupnu i individualnu psihotrepaiju poremećaja ličnosti.
    Str.29 Poremećaj ličnosti: bolest ili stanje? Svako od nas ima relativno jasnu, manje ili više intuitivnu predstavu šta je bolest…
    Str.30. Da stvari budu komplikovanije, poremećaji ličnosti zparavo imaju u svojoj osnovi poremećaj straukture, ali ovde nije reč o devijaciji od biološke norme nego o iregularanosti mentalne organizacije. Da li se devijacija od normalne organizacije mentalnog života takođe kvailfikuje kao bolest? Teoriski, nema bitne razlike između termina „bolest“ (odstupanja od norme) i „poremećaj“ (odstupanja od reda, engl. „disorder“). Utisak je da je termin poremećaj istoriski korišćen da se napravi distinkcija između teških bolesti sa velikim oštećenjem zdravlja (npr. Parkinsonova bolest, Alchamerova bolest, shizofrenija itd,) i lakših bolesti sa manjim efketom na zdravllje (anksiozni poremećaji, bipolarni poremećaj) itd.). Ovo razlikovanje se pravi bez obzira da li je biološki supstrat poznat ili nije. Na primer, grupa shizofrenija nikada u istoriji psihijatrije nije smatrana za poremećaj nego za bolest iako doskora supstrat nije bio poznat. Paradoksalno, u srpskom jeziku termin poremećaj, i pored toga što implikjuje manje ili više fiksirano stanje, ipak nosi manju težinu od termina bolest, koji s druge strane, nejčeće implikuje ili više dinamičan proces koji ima svoj početak, tok i kraj. Ovde se koncept poremećaja približava konceptu stanja po kriterijumu relartivne stalnosti, a koncept bolesti konceptu procesa po kriterijumu dinamičnosti. Za poremećaje ličnosti može da se kaže da predstavjjaju odstupanja od normalne funkcije ličnosti, jer je reč o ispoljavanju nezrele ličnosti sa hroničnim problemima identiteta i devijantnim prilagođavanjem. Ustaljeno je da se za hronična, nepromenljiva ili veoma promenljiva ispoljavanja koristi termin „poremećaj“ i on sasvim adekvatno označava hronična ispoljavanja nezrele ličnostri. Konačno, termin poremećaj je aktivno promovisan poslednjih nekoliko decenija da bi se umanjila stigma koju su mentalni fenomeni imali kroz istoriju. Danas su mentalne disfunkcije bilo kakve vrste ili težine disigmatizovane, kako u ličnom doživljaju osobe tako i u širem socijalnom kontekstu, zahvaljujući aktivnostima da se humanizuje i personalzuje kompletna psihološko-psijatriska procedura, uključujući i terminologiju.

15. Bravo!!!

16. Odlično objašnjeno

17. svaka rec ovo coveka je istina vezano za danasnju t.j
    trenutnu situaciju

18. svaka cast

19. Krimi komedija …..sa vrlo lošim glumcima

20. Rad i ponašanje predsednika Srbije nije u domenu političke ili pravne, već psihijatriske nauke. Ma da je izuzetna tema za satriričare, karakaturite, aforističre i pisce tragikommedije. Lažov, lopov, prevarant se ne može oterati rečju pisanom ili izgovorenom. To je znao i poručivao još u XVI veku filozof, Frensis Bejkon. Te je dao ocenu za:”Mudrost Grкa pak bila je profesorska i dala se na sisputacije (borbu rečima), koja vrsta je veoma protivna istraživanju istine.”
    Ja im prtedlažem metodu i sredstvo, no novinari neće da objave. Što znači i oni žive tamo, neki samo mentalno, gde živi: “I naša proevropska opozicija, mada to ne priznanje, jeste sa bogate strane mosta, zagledana u nemačku socijaldemokratiju i američku republiku.”
    Inače, u Danasu su objavili ceo opis djagnoze koju sam dao, a izgovorile su je dve psihijstrikinje na RTS odmah posle njegove inaguracije, 2018. Prvo je dr Slavica Đukić Dejanović rekla da je Vučić Narcis, a to je potvrdila dr Sandra Rašković Ivić.
    No, nisu rekle da tu dajagozu prati egoizam. A egoizam je opisao pisac Ivan Tokin (1972) u svom romanu „Najnormalniji čovek na svetu”: “Ego je kao onaj deo sa gorivom. Kao raketa. Mora da se otkine kad ga iskoristiš ili ostaneš glup”.
    Evo najkraći opis manifestacije patologije narcizma: „1.Narcisima nedostaje jedna razvijena savest a jedino što njih sputava ili koči, to je strah od kazne ili gubitka njihove reputacije – mada, opet, to se često ne može videti u nekoj običnoj konverzaciji s njima ukoliko vam nije poznato to kakvom oni smatraju svoju reputaciju i šta oni misle o tome kako ih drugi ljudi vide, što je često van svakog dodira sa objektivnom realnošću. 2.Njihova moralna inteligencija je na nivou jednog petogodišnjeg ili šestogodišnjeg deteta; jedina pravila koja oni priznaju su ona koja su posebno nametnuta, dozvoljena, zabranjena, ili opravdana od strane onih ljudi koje oni lično poznaju i smatraju ih autoritetima. 3,Narcisi su zavidni i takmičarski orjentisani na način koji je težak za razumeti. Narcisi generalo preziru druge ljude. 4.Narcisi su (a) ekstremno osetljivi na svaku kritiku i (b) veoma kritički nastrojeni prema drugim ljudima. 5.Oni ne mogu tolerisati ni najmanje neslaganje s njima. 6.Bilo kako bilo, narcisi su prirodno svirepi, kako u sitnicama, tako i u krupnijim stvarima, zato što oni poklanjaju pažnju svojim fantazijama a ne vama, međutim, masnice i ožiljci koji ostaju na vama su ISTINSKI, a ne plod vaše mašte. Tako, bez obzira na to koliko blago vi pokušavali da im sugerišete da se poprave ili da potraže pomoć, oni će reagovati samo na jedan od dva moguća načina: napašće vas ili će se povući.“
    A evo kako piše u najnovijoj knjizi „Granična ličnost i njena različita lica“, napisane od strane psihološkinje u Beogradu i terapeutkinje Mirjane Divac-Jovanović i profesora psihijiatrije na Vašigtonskom univerzitetu u Sent Luisu i članom SANU, Dragan Švrakić, na strani 90.: „Narcistički tip adaptacije (egocentrična ličnost) Ovaj tip adaptacije odlikuje nerealistično i nestabilno osećanje sopstvene veličine, koje se iskakzuje kroz konstantnu potrebu za divljenjem („ogledanje“ u objektima). Druge ljude doživljava samo kao izvor gratifikacije, kao „ogledalo“ za refleksiju sopstvene vrednosti, pre nego kao ljudska bića koja imaju svoje potrebe za bliskosšću ili podrškom. Osećaj grandioznosti se ovde prvenstveno ispoljava kroz preterano naglašavanje ličnih dostignuća i talenata po tipu „ja, pa ja“. Narscističke osobe su primarno motivisane potrebom da im se okolina divi, a ako je divljenje izostane, doživljavaju neraspoloženje i/ili imaju osećaj sosptvene bezrednosti. Veruju da su posebne i jedinstvene, te da ih mogu razumeti samo osobe visokog statusa…“
    Znači, nije moguće izboriti se sa patološkim tipovima normalnim metodama i sredstvima političke borbe.

21. Јесте!

22. Božović idi u penziju.

23. Ovo je toliko tacno da prosto boli…

24. Akademik, dr psihijatrije, prof. Dragan Švrakić, i prof. dr psihologije i terapeut, Mirjana Divac Jovanović u njihovoj knjizi „Granična ličnost i njena različita lica“ dalje pišu, na str.42. “… U psihološkoj literaturi postoje pokušaji da se razlikuju „uspešne psihopate“ od „neuspešnih psihopata“ (ovi drugi su kolokvijalno nazvani „kriminalci“), sa implikacijom da su prvi uspeli da maskiraju nemoral i prođu nekažnjeno, čak da se socijalno visoko podignu po formalnim standardima uspeha ( neki političari, tajkuni, bankari, egzekutivni upravinici između ostalih). Drugi („neuspešni) slede sasvim suprotan životni scenarijo, odnosno završavaju u kolektivnim institucijama i zatvorima. Obe grupe imaju vrlo slične karakteristike ličnosti, na primer impulsivnost, bezobzirnost, nedostatak moralnog osećanja, nerazvijen karakter. Kao bitne rezlike među njima, „uspešne psihopate“ imaju viši IQ, povečanu kardiovaskularnu reakciju na stres ( tendencija da se uzbude u emocionalno šaržiranim situacijama), normalno procesovanje straha (Birhaumer i sar., 2005) i prvenstvno se bave ne-naslinim kriminalom (tzv. kriminal „bele kragne“, tj. višeg reda). Za razliku, „neuspešne psihopate“ imaju niži IQ, oštećeno procesovanje straha ( zbog disocijacije emocionalnog i kognitivnog procesovanja ne anticipiraju probleme i umanjeno osećaju strah) (Birhaumer i sar.,2005), odnosno prvenstveno su uključeni u naslini kriminal (tkz. kriminal „plave kragne“, tj. nižeg reda). Kako se nemoral privliegovanih razlikuje od nemorala osoba sa porećajem ličnosti? Naše razumevanje da osobe sa poremećajem ili problemima ličnosti nisu nemopralne po odluci ili predumišljaju i da ne biraju kalkulisano da budu sebične, neobazrive, ili maniplualitvne. Njihovi nemoralni postupci su bar jednim delom posledica nezrele struture ličnosti odnosno deo njihove hronične borbe protiv praznine i fragmentacije. Postoje stavovi da mehanizmi odbrane, koji su da se podsetimo nezreli kod poremećaja ličnosti, mogu da imaju centralnu ulogu u moralnom funkcionisanju (Haan,1977). Drugim rečima, ovde bi više moglo da se govori o nemoralu psihopatologije i slabosti za razliku od nemorala arogancije, nedodirljivosti i snage…“

25. Sve su nam objasnili 4.04. kada se čekalo na rezultate izbora od nadležnog tela, tako da nije ni čudo što ne mogu ni da sastave novi saziv vlade jer je njen legitimitet upitan realno. Tužno je što i posle toliko ulaganja u digitalizaciju treba toliko vremena za obradu rezultata glasanja, da nije tužno bilo bi komično.