Redosled po učestalosti javljanja svih bolesti:

1. kardiovaskularne bolesti

2. maligne bolesti

3. alkoholizam

Od tridesetih godina XX veka alkoholizam se smatra bolešću (simptomom ličnosti sa psihološkim problemima). Tridesetih godina XX veka osnovano je prvo «Udruženje alkoholičara» u SAD. To se odigralo na inicijativu dva zavisnika od alkohola koji su prestala da piju i počela da skupljaju oko sebe ljude koji imaju problem s pićem, a tog problema žele da se reše. Srećom, imali su mnogo uspeha u tome. Uspehom se smatra kada zavisnik od alkohola apstinira!

Od II Svetskog rata stav prema zavisnicima od alkohola se menja, tako da alkoholizam postaje socijalno-medicinski problem. Zapravo, alkoholizam počinje da se smatra bolešću i da se tretira kao pojava koju valja lečiti. Uzima se u obzir i okruženje i ličnost zavisnika od alkohola.

Alkoholizam kao bolest porodice

Alkoholizam nije samo bolest pojedinca, već cele porodične grupe. U današnje vreme se ne vrši samo individualni tretman, već se smatra da je alkoholizam «bolest porodice». Porodična terapijaje terapija izbora za zavisnike od alkohola, i veoma je korisno da svi članovi porodice budu uključeni u tretman. Od vitalnog je značaja da se promeni ceo porodični milje, odnosno sistem u kom zavisnik od alkohola obitava, jer je veoma česta pojava da članovi porodice (uglavnom nesvesno) podržavaju alkoholizam i otežavaju pozitivnu promenu kod zavisnika.

Upravo navedeno stanovište ljudi teško prihvataju, jer se do pedesetih godina prošlog veka porodica smatrala žrtvom zavisnika od alkohola. Zapravo, supruge zavisnika (s obzirom na to da su u bliskoj prošlosti uglavnom muškarci postajali alkoholičari) bile su te koje je okolina najviše žalila i na njih gledala kao na žrtve. Istini za volju, stanovište da je alkoholizam «bolest porodice» se u našoj sredini i dalje ne prihvata najbolje. Međutim, odbijanje odgovornosti može voditi samo još većim teškoćama. U najmanju ruku, član porodice koji ima problem s alkoholizmom, bi profitirao od podrške svojih najbližih.

Određenje hroničnog alkoholičara:

Hronični alkoholičar je osoba koja prekomerno konzumira alkohol, a njena zavisnost je tolika da pokazuje duševne poremećaje – gubitak kontrole, amneziju, delirijum tremens (posebno halucinatorno stanje koje dugogodišnji alkoholičari ponekada dožive) ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnos s drugim ljudima i socijalne i ekonomske probleme.

Jelinek razlikuje pet tipova alkoholičara:

1. α – alkoholičari (zavisnik iz psihičkih razloga) – uzima više alkohola nego što je uobičajeno u njegovoj sredini, ali nikada ne gubi kontrolu, može da prestane kad god poželi

2. β – alkoholičar – prekomerno pije i ima niz telesnih oštećenja (jetra, periferni nervni sistem), ali nije ni fizički, niti psihički zavistan, i može prestati da konzumira alkohol snagom sopstvene odluke

3. γ – alkoholičar – fizička zavisnost od alkohola i teškoće pri samostalnom prekidanju adikcije. Međutim, u ovu grupu spadaju ljudi koji mogu da apstiniraju i ne uzimaju alkohol po nekoliko dana ili nedelja.

4. δ – alkoholičar – psihička i fizička zavisnost s nizom oganskih poremećaja – nemoguća samostalna apstinencija

5. ε – alkoholičar – dipsomanskog tipa – fizički i psihički zavistan, ali s epizodama nepijenja. Ovaj vid alkoholizma može biti jedan od oblika samoubistva. U ovu grupu spadaju ljudi koji često i lako gube kontrolu pod dejstvom alkohola.

6. z – alkoholičar, pije retko ali i na najmanje količine alkohola reaguje patološki, agresivno i ugrožava sve oko sebe.

Uzroci alkoholizma

Postoje tri grupe teorija koje, iz različitih perspektiva, objašnjavaju uzroke alkoholizma:

Biološke teorije ukazuju na poremećaj metabolizma. Pretpostavka je da je alkoholičarima neophodno da uzimaju alkohol da bi funkcionisali. Smatra se da imaju izvesnu vrstu «fiziološke gladi» za alkoholom, nastale usled poremećaja rada metabolizma.

Psihološke teorijesmatraju da postoje zajedničke osobine ličnosti hroničnih konzumenata alkohola. U te osobine ubrajamo:

nisku toleranciju na frustracije

– nesposobnost da se podnese napetost

– narcizam (patološkog tipa)

– egzibicionizam(potreba za hvalisanjem koja, najverovatnije, izranja iz hroničnog osećanja postiđenosti i niže vrednosti)

U savremenim psihoterapijskim pravcima nalazimo slaganje kada je reč o specifičnim faktorima koji mogu da predisponiraju osobu da se oda alkoholizmu. Ti faktori su:

  • Preterana osetljivost ili obilje čestih, neprijatnih osećanja
  • impulsivnost
  • jaka potreba za uzbuđenjem i probanjem novih, često i opasnih svari/aktivnosti
  • loše podnošenje dosade
  • osećanje beznadežnosti
  • nemogućnost (ili neznanje) da se kreira alternativni način dolaženja do zadovoljstva
  • Depresivnosti anksioznost
  • Problemi u kontroli besnog ponašanja
  • Socijalna fobija ili anksioznost
  • Poremećaji ličnosti

Socijalne teorijesmatraju da je uzrok alkoholizma vezan za socijalne promene poput siromaštva, naglog industrijskog razvoja, migracija stanovništva, i sličnih većih socio-kulturnih stresora. Socijalne teorije, zapravo, smatraju da se rasterećenje nagomilanog nezadovoljstva socijalnog porekla traži u alkoholu. Ekscesivnim pijenjem konzument uspeva da uspostavlja kontakt s drugom osobom i umanji (bar na kratko) stanje stresa.

Faze razvoja alkoholizma:

Alkoholizam ima svoj razvojni tok i potrebno je izvesno vreme da bi se došlo do hroničnog alkoholizma:

I faza – primarni kontakt – do primarnog kontakta s alkoholom najčešće dolazi u srednjoj adolescenciji.

II faza – eksperimentisanje – osobe se povremeno odaju piću, ali s granicom. Eksperimentišu i sa alkoholom i sa svojim granicama. Često se ljudi zadovolje nakon izvesnog broja ovakvih eksperimenata i mnogi ne prelaze u sledeće faze.

III faza – integrisano pijenje – Alkohol je uklopljen u način života. Čovek se priključuje određenoj socijalnoj grupi, redovno odlazi u kafanu, ili različita mesta gde je konzumacija alkohola uobičajena pojava kako bi pio s društvom. Ipak, u ovoj fazi, osoba je i dalje sposobna da normalno izvršava svoje obaveze. Neki se na ovome zadrže.

IV faza – ekscesno pijenje – Osobe često i mnogo piju: kad ustanu, za vreme radnog vremena, u kući. Ne biraju ni mesto, niti količinu pijenja. Ovde je zavisnost očigledna i nedvosmisleno narušava socijalne odnose, kvalitet života i normalno funkcionisanje.

V faza – maligni alkoholizam – Alkohol postaje čoveku način života. On gubi posao, svi ga preziru, gubi porodicu. Ne može da živi bez alkohola, i ceo svoj svet organizuje oko sopstvene adikcije.


Terapija:

Težište terapije alkoholizma je pokušati doći do trajne i potpune apstinencije. Glavno «oružje» za pobedu bolesti i glavna garancija za uspeh u lečenju je volja osobe koja ima problem s alkoholom da se oslobodi svoje zavisnosti, njena saradnja s terapeutom i doslednost i disciplinovanost u održavanju postignutog uspeha. Zavisnost je sistemski proces, koji se odvija kroz sinhronizovane patološke interakcije bioloških i psihiloških karakteristika pojedinca i socijalnih elemenata u okruženju pojedinca, dakle ne samo u pojedincu. Iz tog razloga se danas smatra da je sistemska porodična terapija – terapija izbora za lečenje od alkoholizma. Terapijski programi odvikavanja uvek budu organizovani prema datom pojedincu, njegovim potrebama i uticaju na ostale članove porodice. Neizbežno se posmatra u kom intenzitetu je piće postalo problem i sastavni deo života i do koje mere primećena nefunkcionalnost utiče na buduću nefunkcionalnost porodice kao sistema. Individualni tretmani su, takođe, mogući, a ponekada i jedini mogući, budući da mnogi ljudi koji se hronično opijaju, nažalost, izgube podršku bližnjih. U toj varijanti, psihosocijalnu podršku menja rad «jedan na jedan» s terapeutom koji, u razumevajućoj i podržavajućoj sredini, pokušava da uvidi «šta zapravo alkohol znači klijentu» i «na koji način bi neka korisna alternativa mogla da ga zameni».

U terapiji alkoholizma, kao i u terapiji bilo kog drugog problema, osnovno je razumeti čemu alkohol služi, koje negativne emocije «stišava» ili «maskira» ili koji elementi usled konzumacije alkohola imaju tendenciju eskalacije i proizvodnje euforije. Postupnim rasčlanjivanjem obrazaca utiremo put razumevanju svrhe pijenja i opijanja. Kada klijentu i terapeutu ta svrha postane jasna, prelazi se na sledeći, direktivniji i struktuiraniji korak. Taj korak podrazumeva zamenu cilja (alkoholisanog stanja) zdravijim i korisnijim, ali jednako poželjnim ciljem. Fokus je na odvikavanju, a za svako odvikavanje je potrebna vežba, upornost i rad. Često kažemo da je ponekada dovoljno da uvidimo volju za promenom, i da smo nakon toga već pola problema rešili. Put koji predstoji nakon iskazane želje i volje da se adikcija zameni konstruktivnijim životnim stilom, je put promene, na kom treba biti istrajan. Ta istrajnost je nešto što terapeut i klijent zajedničkim snagama postavljaju kao dogovor i cilj, i različitim tehnikama i terapijskim sredstvima rade na očuvanju rešenosti za odvikavanjem.

KBT (kognitivno bihejvioralna terapija) u tretmanu alkoholizma (i drugih zavisnosti)

KBT tretman alkoholizma počinje procenom stanja u kom se osoba nalazi, kao i razloga iz kojih je pojedinac počeo da konzumira alkohol. Terapeutu je veoma važno da razume na koji se način osobe oslanjaju na supstancu koju zloupotrebljavaju. Da li je primarno u pitanju potreba da se poveća euforija i proširi zadovoljstvo, ili je možda u pitanju potreba da se ublaži bol? Na osnovu te primarne procene, terapeut upoznaje načine na koje klijent razmišlja, te je terapeut u mogućnosti da razvije specifične kognitivne (misaone) strategije pomoći za restruktuiranje iracionalnog sistema misli koji dovodi do toga da klijent sebi, na svesnom (ili predsvesnom) nivou, kontinuirano šalje poruke da mora da pije. Dakle, terapeut otkriva na koje načine klijent sebe dovodi do stanja koje se popularno zove stanje “neizdrža”. Šta to sebi govori da bi se ubedio da nije sposoban da ostavi alkohol i u koje sve svrhe koristi pijanstvo. Kada sistem iracionalnih misli bude otkriven, terapeut i klijent zajedničkim snagama prave zadatke, planove i strategije za zamenu iracionalnog sistema misli racionalnim, logičnim i samopomažućim.

Povećanje tolerancije na frustraciju

Posebno se radi na povećanju tolerancije na frustraciju. Svaka osoba koja se oda piću, posle izvesnog vremena, počinje da veruje da ne može da izdrži ni dan bez te supstance. Oseća se frustrirano i uskraćeno ukoliko supstanca nije na dohvat ruke. Česti su izlivi besa, nezadovoljstva, a ponekad i plača. Terapeut i klijent stvaraju strategije za povećanje tolerancije na frustraciju i kreiraju zadatke koji će klijentu pomoći da izdrži bez supstance. Ovi zadaci se sprovode korak po korak. Prave se nedeljni, pa zatim mesečni planovi apstinencije. Planovi se usaglašavaju s klijentovim željama i potrebama i u odnosu na njegove individualne kapacitete. Ovaj metod je veoma plodonosan iz nekoliko razloga. Jedan od osnovnih je vraćanje samopoštovanja i samokontrole u psihički svet klijenta. Zadovoljstvo idejom da je bivši zavisnik postao jači od svojih zavisničkih želja za korišćenjem psihoaktivnih supstanci, neminovno rađa ponos koji je jedan od najjačih saveznika u odvikavanju svih zavisnosti.

Samonagrađivanje

Zamena iracionalnih misli racinalnim je samo početak rada. Nakon toga slede vežbe s terapeutom, kao i vežbe koje klijent sam sprovodi. Terapije ne traju dugo ako se klijenti pridržavaju zadataka i ako su zaista motivisani da se oslobode zavisnosti. Budući da terapeut uči klijenta kako da on sam sebi postane terapeut, i budući da se klijentu vraća samopouzdanje i ideja da je on sam “gospodar svog života”, on ubrzo uviđa da alkohol ne kontroliše njega, već da on kontroliše svoje postupke i da je u stanju da se odupre svojim željama.

Budući da je alkohol donosio izvesno (mada autodestruktivno) olakšanje konzumentu, uvek se kreira i lista stvari, aktivnosti, hobija – koji donose zadovoljstvo i za kojima klijent može da posegne kada bude u iskušenju da se vrati alkoholu i starim, samoporažavajućim obrascima ponašanja. Takođe se kreira i sistem nagrađivanja za svaki uspešno savladan zadatak. Nagrade se odnose na korisna i zdrava zadovoljstva kojima osoba sebe može da počasti kad prevaziđe određen stepen odvikavanja. Ovakve nagrade učvršćuju potrebu da se nastavi borba protiv alkoholizma ili drugih zavisnosti i vraćaju dobra osećanja koja slede nakon obavljanja samopomažućih aktivnosti. Osoba ponovo uči da uživa u zdravim i korisnim aktivnostima i da, umesto veštačke euforije, oseća zdravu sreću.

Stadijumi KBT programa za odvikavanje od alkoholizma:

Prochaska and Di Climentesu razvili program za odvikavanje od alkoholizma ili zloupotrebe drugih psihoaktivnih supstanci. Program se sastoji od pet koraka i bavi se razrešenjem ambivalentnih osećanja i stavova zavisnika povodom uživanja i destruktivnim supstancama. Akcenat je na promeni autodestruktivnog ponašanja.

Koraci tretmana su:

1. pre-kontemplativni stadijum – u ovom stadijumu su klijenti u stanju poricanja da imaju problem. Većina zavisnika poriče problem i nije spremna da se izjasni da je zavisnost „uzela maha“.

2. kontemplativni stadijum-stadijum promišljanja – na ovom mestu su klijenti motivisani da prepoznaju i istraže problem i autodestruktivna ponašanja, međutim i dalje nisu spremni da se suprotstave svojoj zavisnosti.

3. stadijum pripreme– terapeut i klijent zajedničkim snagama pripremaju teren za odvikavanje. Plan u ovoj fazi postoji, međutim, klijenti i dalje nisu spremni da ga sprovedu u delo

4. akcija – na ovom mestu se plan sprovodi u delo. Klijenti „korak-po-korak“ uče na koje načine mogu da se odviknu od autodestruktivnih ponašanja i pokazuju da sve manje konzumiraju alkohol. U ovoj fazi, međutim, alkohol se i dalje konzumira, ali u znatno manjim količinama. U stadijumu akcije klijenti su prepoznali svoje iracionalne misli i zamenili ih racionalnim. Sada je na njima da što intenzivnije vežbaju nove misli, suprotstavljaju se starim i neadekvatnim i sve manje se odaju piću ili zloupotrebi neke druge psihoaktivne supstance.

5. održavanje– klijent je došao do željenog cilja. Iracionalne misli su zamenjene racionalni, a autodestruktivna ponašanja su zamenjena samopomažućim. Pravi se novi plan održavanja postignutih uspeha. Terapeut i klijent kreiraju strategije na mesečnom, višemesečnom, godišenjem i, najzad, celoživotnom nivou. I dalje se ide „korak-po-korak“, kada je potrebno preispituju se stari obrasci mišljenja i ponašanja i radi se na jačanju snage, otpornosti i održavanju povećanog samopoštovanja i želje da se nastavi sa samopomažućim i korisnim životnim planovima.

Jasno je da napredak ne ide linearnim putem. Uvek iskrsavaju prethodni problemi koje je neophodno analizirati i proraditi. Međutim, uz pomoć planova i novonaučenih tehnika samopomoći, postepeno dolazi do potpunog oslobađanja negativnih obrazaca ponašanja i usvajanja novih, zdravlju i razvoju usmerenih životnih strategija.



Autorka je diplomirani psiholog- master i psihološki savetnik

www.psihoterapijsketeme.rs