Beograd: Zeleni čaj među skulpturama 1Foto: Jelica Stojančić

Umetnik ima atelje na dva nivoa, na obodu kruga beogradske dvojke, ni velik ni mali, zavisi šta započne da obrađuje.

Ako mu je na umu gabaritnija instalacija, onda ode na neko projektu adekvatnije mesto, iznajmi halu, a ako je reč o malom ili srednjem formatu, ostaje u svom hramu jer ga može izneti napolje bez potrebe da ruši vrata ili demolira prozore.

A umetnička kuća mu je dinamična, neprestano u pokretu, što će reći – unutrašnje uređenje zavisi od naleta inspiracije.

Nekada u haosu ima reda poznatog samo autoru dela u nastajanju, a nekada je priprema za ono što će doći.

Očistiti prostor za skulpturu koja se tek negde pomalja u misli umetnika da bi se materijalizovala u drvetu, metalu, plastici.

Na zidovima vise već realizovane instalacije, ili neke poluzavršene, izložba za ekskluzivne posetioce.

Skicira mi na papiru nešto profano, da objasni kako izgleda neki plac koji je namerio da kupi i izgradi radionicu i pitam se da li da crtež sačuvam, jednog dana imaće izuzetnu vrednost.

Pitam se i dalje, a ne znam gde sam ga zaturila, a kad ga ponovo nađem, pohraniću ga, nikad se ne zna.

Izvesni osećaj uzvišenost provocira i sam atelje, nalik ostalim posećenim, od Matije Vukovića do Aleksandra Lukovića i brojnih drugih slikara, vajara svih godišta i ekspresija, koje sam pohodila što novinarskim poslom, što privatno.

Taj utisak posvećenosti uvek me je nagonio da se zapitam da li su oni drugačiji od običnih ljudi.

Jesu, zaključila bih, jer uvek tu ima nečeg mističnog u umetničkoj pojavnosti.

Ili je lepota u oku posmatrača, pa tim i magija, i dalje promišljam, egzaltirana ličnim doživljajem kreativnog prostora.

A s druge strana, ateljei neguju dušu jer je umetnost lekovita i mesta su okupljanja za izabrani krug intimnih prijatelja, ali i slučajnih poznanika, drugara, kolega, da razmene misli u potrazi za smislom, ideje, snove i nade, uz belo i crno vino, probrani skupoceni zeleni čaj sa jasminom, donet iz Kine, crnu čokoladu, kikiriki, krekere, masline, pa šta ko voli nek izvoli.

Putuješ, a sediš u mestu, na kancelarijskoj stolici na točkiće sa mekim jastukom, al bez naslona, oko tebe se dešava Veliki prasak ali i unutrašnje putovanje koje osvetljava esenciju postojanja.

U glavi mi odzvanja kultni aforizam Vita brevis, ars longa/Život je kratak, umetnost je večna, suprotno razmišljanju moje prijateljice povodom doktorske teze o propadljivosti umetnosti, ukoliko se stvara od materijala koje vreme razjeda.

Koliko je takvih radova nestalo i koliko će ih tek nestati, pitanje je koje visi u vazduhu.

Razgovor se tako difuzno širi, i niko ne zna na kojoj će se tački opet zaustaviti.

Posle me je mučila dilema da li da sastavim noticu o ateljeu jednog visokog čoveka, britkog jezika, jasne misli i rešila sam da je napišem, ako to ne uradim, zaboraviću naboj tog prostora, ljudi što znanih što neznanih, miris jasmina u rasparenoj šolji bez tacne.

Mudrovali smo i o Kurosavinom Rašomonu, pa je ovo moje viđenje jednog uzbudljivog utorka i omaž slavnom Akiri, koji je sedamdesetih boravio u Beogradu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.