Dubrovnik: Grad koji voli svoju slobodu

A bilo je toga kad je reč o junu i ulasku u Hrvatsku. I obavezni digitalni zeleni sertifikat i potvrda da si uplatio aranžman i… Na granici posle mnogo godina nije bilo gužve, ni čekanja. Samoljubaznost. Turista je još neznatno. Tek se po neko „odkoronio“ pa krenuo.

I nas dvoje vraćamo se ponovo gradu u kome smo provodili brojna leta zbog Dubrovačkih letnjih igara, tog vatrometa pozorišta, muzike, plesa, kada je Hamletana Lovrijencu bilo prestižno igrati čak i za jednog glumca kakav je Danijel Dej Luis…Nismo izabrali slučajno da baš to bude mesto gde ćemo se vratiti sebi i slobodi izbora. Dubrovnik je oduvek bio sinonim za slobodu. Pesnik A. G. Matoš je zapisao: „Dubrovačka finoća, daleko da bi bila protivna duhu slobode, bila je zapravo jedno od izraza njene moći“. Sloboda je bila temelj opstanka i razvoja grada. Ime slobode uklesali su u kamen Lovrijenca:“Non bene pro toto libertasvenditur auro“ („Sloboda se ne prodaje ni za svo blago“). Njeno se ime viorilo na zastavi, bilo je na novcu, pevali su o njoj. Pesnik Ivan Gundulić, u 17. veku je napisao:“O, lijepa, o draga, o slatka slobodo…“.

U toj slobodnoj Republici sve je bilo podređeno dobrobiti države. Zato u Kneževom dvoru, sedištu vlasti, stoji natpis:“Zaboravite na privatne stvari, brinite se za opšte dobro“. Svo vreme kao da je stalo na Stradun. Pesnik Luka Paljetak napisao je:“Čuvaju dva zvonika tu ulicu, ma ulica to nije, nego je Stradun, Placa za rijet naški, đe se pohodi i štrapaca, jer ulica to nije, nego svijet“. I dok ponovo sedimo na terasi meni omiljene Gradske kavane, setimo se kako smo osamdesetih bili deo sveta jer je Dubrovnik bio grad mladih, grad lišen svakog konformizma.

Sviralo se i pevalo na skalinama uz crno vino i doviknulo „Adio, Ibrica“, pesniku Dubrovnika i vagabundu Ibrici Jusiću. Svakoga dana, pak, zastati valja kod Orlandova stuba, simbola nezavisnosti i slobode i zaštitnika dubrovačkih trgovaca.

Naime, ispred ukočenog viteza u oklopu, sa mačem u ruci, čija je dužina lakta bila mera za platno, pa se nazivala „dubrovački lakat“, proglašavale su se vekovima vladine odluke i najavljivale „feste“. Tu se i danas podiže crvena zastava sa rečju „Libertas“ koja je i simbol Dubrovačkih letnjih igara.

Dubrovnik, grad Marina Držića, tog književnog gospara grada u onom zlatnom veku koga, eto, grad nije voleo. Iako je toliko želeo, nikad mu se nije vratio kad ono morade u Mletke. Ali ostavio je Pometa, Skupa i Dunda Maroja, likove koje srećem svuda oko sebe, pa se valja zato tako dobro smejem gledajući ih šta čine.

I završiću ovu priču punu nostalgije i radosti Ivom Andrićem jer je u njegovim pričama Dubrovnik u stvari „san o gradu“: „Zapitamo se da li sve ovo može ostati ovako lako i jednostavno, lepo i slobodno, bez obračuna po nekom kopnenom zavičajnom računu i ključu. To cveta i docvetava ovde ali se ne presađuje. I nikad se nije desilo da je lepota iz onih predela gde je ima u izobilju prešla u one gde je nema i gde je ne može biti.“