„Duže čekanje na granici nego što sam bio kod baba“

Zajedno sa svim prolaznim putnicima, onim koji prelaze granice kao turisti ili su u tranzitu za druge države, žitelji mesta na granici prinuđeni su da satima čekaju u kolonama, iako „vide“ svoju kuću.

„Život na granici je opasan i tvrd“ deo je teksta jedne od meni omiljenih pesama „Haustora“. Tada je to bilo zbog asocijacije na Šejna, lika iz jednog vestern filma čije je ime „značilo pravdu“, a sanjalo se i o „toplom vetru s juga“. Prijepolje je stalno isticalo da je na „tromeđi“, što je nekada bila prednost, verovali smo, jer su blizine značile druženje, razmene, posete, upoznavanja, bratimljenja onih koji su bili upućeni jedni na druge istorijski, mešali su se jezici, kultura, ono nešto specifično onog drugog i drugačijeg postajalo je kroz upoznavanje ne strano, već blisko, pa se mnogo toga i prihvatalo, ugrađivalo u sopstveni kulturni i socijalni kod. Tu mi, u Srbiji, tu nam Crna Gora, tu Bosna i Hercegovina. Onda stigle granice.

Granica je uvek nešto do čega se dođe i dalje je pitanje kako ćeš i šta ćeš. I da li možeš. „Ne treba preći granicu“. „Postoji granica do koje mogu da trpim“. „E, baš je prešao svaku granicu“. Dakle, granica je nešto što limitira, a granični prelazi… Svi koji su živeli u SFR Jugoslaviji, koji su putovali tom zemljom, teško se i posle skoro 30 godina od nestanka te zemlje mogu navići da čekaju na svim tim graničnim prelazima po nekoliko sati. No, to je druga priča. Ona koja muči sve koji žive u mestima, odnosno opštinama koje se nalaze pored graničnih prelaze je svakodnevna i tiče se višesatnog čekanja da se uđe i izađe, iako treba da završiš nešto u susednom gradu udaljenom samo 30 kilometara. Većina ima tamo ne samo poslovne prijatelje, već i rodbinu, pa i najbliže. Prijepolje je jedna od takvih opština.

Dva su granična prelaze sa Crnom Gorom, u Gostunu i na Jabuci. Mnogi Prijepoljci imaju vrlo bliske veze sa, recimo, Pljevljacima ili Bjelopoljcima i to od kad je „kika i vjeka“. Mnogi koji imaju stalno mesto boravka ili su i rođeni u Prijepolju poreklom su iz ovih opština odakle su dolazili njihovi roditelji u raznim vremenima i iz raznih potreba. Neki i danas imaju tamo imanja, roditeljske kuće, najbližu familiju. Logično je da se ide u posete, brine o starima… Znamo i primere radnika koji žive u Crnoj Gori, a rade i sada u prijepoljskim ustanovama ili preduzećima. I svakodnevno putuju. Svi smo iskusili da u jeku sezone, za vreme letnjih meseci, čekamo i po nekoliko sati na graničnim prelazima zajedno sa brojnim turistima ili onima koji su samo u tranzitu. Dešava se da ste nekoliko kilometara od sopstvene kuće, ali morate stajati u ogromnim kolonama. Ukoliko pokušavate „manevar“, onda dolazite u situaciju da se svađate sa onima koji takođe čekaju i nemaju razumevanja za činjenicu da ste vi iz opštine koja je „eto tu“! Neretko ste i svedoci scena gde neki „zanemaruju“ kolonu, bahato pretiču, ubacuju se i najčešće to nisu oni sa „domaćom“ registracijom.

Neki dan, čuh priču sa opaskom koja bi bila duhovita da nije bogme i ozbiljna. Jedan Prijepoljac krenuo je u Pljevlja u posetu ocu i čekao na graničnom prelazu. Kolone kilometarske, kao celo ovo leto. Veli:“Dok pričekaš ovdud, pa onda ondud na granici, ispadne da sam više proveo čekajući u autu da pređem granicu nego što sam bio kod baba“. Ako se sabere – baš je tako. Da bi se žiteljima opština na granici omogućilo da dobiju povlastice prilikom prelaska graničnih prelaza, potrebni su određeni sporazumi između država. Ukoliko oni ne postoje, onda je vrlo teško obezbediti neku vrstu propusnice kojom bi ljudi koji žive u mestima koja su „preko puta“ prelazili bez čekanja na graničnom prelazu, uz, naravno, onu osnovnu proceduru koju bi kompjuterizacija trebalo da ubrza.

Desi se da na graničnom prelazu na Jabuci čekate dva sata, a do kuće od graničnog prelaza nemate ni pola sata. Iskustva su nam svima slična. Ovo je samo beleška koja bi mogla poslužiti da se pokrene pitanje vezano za opštine koje se nalaze na granicama. Odgovori se naravno nalaze na visokom nivou. Ali inicijativa nije na odmet. A ona kreće od onih kojih se to direktno tiče i koji imaju svakodnevicu „graničnih prelaza“.