Granica Gorica - Nova Gorica 1

Retke i krupne kapi kiše padaju s neba i slivaju se niz lica prolaznika koji hodaju brzo ka centru Šempetera pri Gorici, sela na ivici Slovenije. Goriška ulica je skoro prazna, prolaze samo retki automobili koji se nikada ovde ne zaustavljaju. Brzo prelaze crvenu liniju na zemlji koja se na polovini ulice iznenada proteže popreko, od jednog kraja ulice do drugog.

Ta linija, koja je vremenom postala skoro neprimetna zbog kiše i sunca, označava granicu između Slovenije i Italije. Dolazeći iz Slovenije, na desnoj strani ulice se granica nastavlja dalje uz obični kameni zid; zid razdvaja dve države i bašte kuća koje se nalaze na levoj i na desnoj strani.

Do pre dvadeset godina, ova granica, koja danas kao da ne postoji, bila je granica između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka, između Evrope i Druge Evrope. Bivša carinska zgrada, koja se nalazi na graničnom prelazu, tamo gde Goriška ulica postaje via Vittorio Veneto i Šempeter postaje italijanski grad Gorica, sada je napuštena; neko je čak i razbio prozore i unutra se skrivaju samo golubovi i slepi miševi.

„Sada je sve otvoreno, a pre manje od pola veka ovde su putnike dočekivali topovi i mitraljezi“, kaže profesor Igor Jelen, koji predaje geografiju na Univerzitetu u Gorici. Tečno govori slovenački, srpsko-hrvatski, nemački i naravno italijanski, koji mu je maternji. „Naravno, preterujem, posle sedamdesetih godina nije bilo teško preći tu granicu, ali se sećam da pre toga, kad sam bio dete, nismo mogli ni da se približimo granici. Italijanska policija nas je zaustavljala već na početku Ulice Vittorio Veneto, sa izgovorom da nismo imali šta da tražimo na onoj strani“.

Tokom šezdesetih, kad je Igor bio mlad student, jedan čovek je dolazio svaki dan na granicu; manje od sto metara pre prelazne linije skretao bi svojim automobilom desno: radio je u poslednjoj zgradi sa italijanske strane, u neoklasičnoj vili čija bašta je bila okružena željeznom ogradom.

Na levoj strani bašte, ograda nije samo sprečavala da ljudi ulaze u vilu, nego je markirala i granicu između Jugoslavije i Italije. Taj čovek je imao crnu kosu, miran i staložen pogled, velike podočnjake, oblačio je prsluke, bele košulje i jakne čije se boje nikada nisu slagale sa bojom pantalona. Pričao je italijanski sa jakim venecijanskim akcentom i radio je u toj vili kao psihijatar. Vila je bila u sklopu goriške bolnice, koja se tada prostirala uz celu Ulicu Vittorio Emanuele i koja je sada napuštena. Bolnica se nedavno preselila u drugi deo grada.