Grčka (1) : Pisanje kao porok

Ova biografija ne predstavlja zvaničnu, „uglađenu“ biografiju velikog autora. Za one koji su ljubitelji lika i dela velikog Darela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu ljubav i stvaralaštvo („pišem kao što drugi ljudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti i pomalo neprijatno iznenađenje. Ali za one druge, koji su bespogovorni obožavaoci ovog pisca – evo prave literature. Zar nije Darel napisao u „Kvartetu“ da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom?“ Evo knjige koja ruši sve mitove i iluzije…

Krajem februara, godine 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak, Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom“. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“, bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke. Piše: „Dosađivao sam se još otkako sam se izvukao iz majčine utrobe i nikada nisam pronašao nešto što bi me zaista zadovoljilo… Uvek sam se smatrao mrtvorođenim… i uvek sam se osećao veoma posthumno….“

Odrastao je pikarski, mahom veselo, avanturistički. NJegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar zalet za svako dete. Čitav svet bio je njegov dom. Pa ipak, Grčku je voleo najviše. A ko se može odupreti „širokim japanskim kraterima bisernosivih oblaka nad Albanijom, zaslepljujućoj kišici koja sipi poput zlatnog praha i crnom pokrovu žitke vode…“