Vrlo brzo zaključujemo da smo obavili svoju turističku dužnost, i da nas interesuje još samo jedna tačka na geografskoj karti Hamburga: piljara, pošto smo sve semenke i koštunjavo voće, čak i beskvasni hleb, poneli sa sobom, i sad, kao pravi mornari, uz dvopek treba da nađemo i malo svežeg voća i povrća, umesto kiselog kupusa, u borbi protiv „skorbuta“ putničkog stomaka. Piljara u centru Altone je turska, a ova pored indijska. U radnji otkrivamo srpsku kafu (koju sam, u svojoj nevinosti, ponela organizatorima festivala na dar, kao kuriozitet). Toliko o globalnom selu.

Te večeri u „Hebebine“, klubu u kojem se održava koncert Tupaka Mantije, čuda od ritma (Marko i ja smo ga među sobom zvali „Spidi Gonzales“, mada je iz Kolumbije) prvi put uživo prisustvujemo nastup svetski poznatog muzičara, bubnjara i edukatora – iz prvog reda. Čovek koji je svirao sa muzičkim legendama kao što su Bobi Mekferin, Zakir Husain, DŽon Patituči, nastupao u Karnegi Holu, radio kao predavač na univerzitetima Harvard i Stenford, nominovan za Gremi nagradu, osnivač je kolumbijske grupe telesnih perkusionista „Tekeje“ (Tekeye). Poseban kuriozitet je što je nastup premijerno izvođenje njegovog novog solo projekta, „Telesne pesme“ (Body songs) u kojem, sem tehnike telesnih perkusija, koristi lup mašinu i vokalne efekte, gradeći konstrukciju svake pesme element po element – vrlo zanimljivo i kao edukativna forma, jer publika vrlo brzo zapamti najjednostavnije elemente, melodijsku liniju vokala, i spremno se uključuje čim joj se Mantija obrati. Nastup je odlično izrežiran, vrhunski isproduciran, zvuk je perfektan, ali je, pre svega, fantastična Mantijina veština i brzina – skoro zastrašujuća! Imali smo prilike da ga slušamo i na nastupu predavača druge večeri, takođe i kao bubnjara i perkusionistu. Izuzetno je zanimljivo koliko se surova ritam mašina koja ćudljivo upravlja publikom na solo nastupu u saradnji sa drugim muzičarima transformiše u prefinjenog, osetljivog, muzičara koji ima uši, čini se, i na laktovima!

Sa prvim danom festivala su počinju i radionice: dve sesije od po 90 minuta pre i posle ručka. Za prilježne telesne perkusioniste i muzičare, raj na zemlji! I muka, jer postoje četiri radionice u isto vreme i teško je odlučiti se kojoj se posvetiti. Ovo su moji izbori.

Radionica izuzetno zanimljivog imena „Utelovljavanje ritma“ me privlači, kao i energična plesačica iz Barselone, Ana LJombart, koja je vodi. Jedan od osnivača grupe koja se bavi stepovanjem, „Tapeplas“, ona je plesačica, koreografkinja i plesni pedagog, koja je iz Barselone prešla u London, a trenutno živi u Kataloniji. Sem spajanja ritma i kretanja u prostoru, nudi nam je nekoliko zahtevnih koreografija uz muziku, koje u sebi imaju elemente telesnih perkusija, kao ideju kako možemo spojiti dva načina izražavanja: uvek prirodno, jer je plesu svojstven ritam, koji lupkanjem po telu samo naglašavamo. Izuzetno duhovite vežbe, kao „mašina za pranje veša“, gde cikličan pokret ruku prate udarci koji počinju i završavaju se na grudima, spajaju oponašanje mašina, pantomimu i ples. Sajt Ane LJombart: http://annallombart.com/en