Igranje s rečima i pokretom

U ritmu muzike se razmeštaju po sceni i stvaraju reči, nove označitelje bez značenja, anagrame izvedene iz „Democracy in America“: „Aerodynamic Ceramic“; „Immediacy Rancor ace“ i tako dalje. Publika se većinom smeje; međutim, neki su zaplakali. Kada se jezik isprazni (Tragedija je najviši izraz izvučen iz jezika), svet izgubi značenje. Politika takođe. Tako može doći do besmislenog rata a da se niko ne usprotivi. U Iraku je žrtveni jarac ostao ispod bombi. Nijedna Tragedija mu još uvek nije vratila izgubljeno dostojanstvo. Ni njemu ni Elizabetinom sinu. Jadna Elizabet: na kraju krajeva, sve što je tražila bio je dobar, jestiv krompir. Elizabet, preostaje ti jedino praiskonski ples. Tamo iza zastora, na sceni u Antverpenu.

Tokom drugog dela predstave, na providnoj tkanini, koja zamagljuje pogled i ublažava konture predmeta i ljudi, pojavili su se datumi glavnih događaja koji su obeležili Istoriju SAD od osnivanja do danas. Ispred zavese – Istorija, iza nje – pretpolitički ples. Datumi nemaju nikakav smisao, sem ako se ne artikulišu u Diskursu, ako im Tragedija ne da telo i tumačenje.

Koreografija ove predstave veoma podseća na ono što je Kjara Kasteluči pre nekoliko godina osmislila za „Stoa“, plesnu grupu u okviru „Societas“, koja je postavila na scenu „Posvećenje proleća“ Igora Stravinskog, delo koje, ne slučajno, govori o žrtvi podnesenoj ne u Americi nego u paganskoj Rusiji.
„Demokratija“ se završava na neočekivan način. Zastor se podiže. Ponovo, svetlost provaljuje i preplavljuje ogoljenu pozornicu. Dva Indijanca, američkih domorodaca, razgovaraju. Glumci govore na jednom od mnogobrojnih indijanskih jezika kojim se govorilo pre evropske okupacije Severne Amerike, a prati ih prevod iznad pozornice. Jedan od njih pokušava da nauči drugog engleski jezik, prevodeći vokabular sopstvenog jezika na jezik kolonizatora. Drugi odbija da uči. Zna da je jezik Weltanschauung, ideologija, vizija sveta. Politička borba je lingvistička borba. Na kraju predstave, njih dvojica skidaju kožu, kao da je kabanica, i kače je na šipku. Ostaju goli, poput zmije nakon svlačenja košuljice. Jezik je poput kože; ona ne označava samo granicu između Ja i spoljašnjeg sveta već takođe dovodi pojedinca u kontakt sa Drugim. Savremeni čovek više nema jezik kojim bi opisao svet koji ga okružuje. Indijanci su lišeni svog jezika pre više vekova i nestali. Početkom XX veka i kasnije, izgleda da je celo čovečanstvo zapalo u totalnu afaziju; ples nas neće spasiti, isto kao što nije spasio ni Elizabet. Demokratija mora da pronađe nove oblike jezika, nove Tragedije, kako bi ispunila značenjem označitelja. Vreme je da se polis, ovaj globalni, vrati Pozorištu.