Revolucionarno društvo grabilo je napred u neprekidnoj groznici otkrivanja prirode i osvajanja zemalja i naroda što je najbolji izraz dobilo u parnoj mašini, padu ekstaze u tehnologiju. Uzalud su se urođenici svih boja svojim ritualima, kišom krhkih strelica i lomnim kopljima očajno borili protiv gvozdenog prosvetiteljstva koje je zarobilo ekstazu i ovladalo mehanikom istorije.

Njihova borba bila je ukleta na propast jer nisu imali istoriju, jer je železnica neumitno prodirala u život, uklapala ga u tehnološki sklop i ubrzavala hod istorije da bi proizvela čoveka kao putnika. Svuda se može stići, samo treba imati tačan red vožnje, rezervisano mesto u vozu i znati ko je mašinovođa, a ko šef stanice. I ne treba kasniti da voz ne bi otišao u budućnost istorije bez putnika dovoljno uverenog u nemoć da sam bilo gde stigne.

Železnica je iscrtavala put koji je bez razmišljanja trebalo slediti. Zato se i govori o lokomotivi razvoja ili kašnjenju na voz promena. Prosvetiteljstvo je tako postalo fabrika istorije koja je na osnovu velikog plana prosvetitelja trebalo da izvlači profit iz kretanja ka usputnom ili krajnjem cilju.

Pogon se do danas toliko zamahao da su neki zabrinuti mislioci sračunali da u do sada proizvedenoj evropskoj istoriji ima bar 300 godina viška događaja koji se ne mogu smestiti u poznatu vremensku skalu godina koje su nebeskom mehanikom ograničene na približno 365 dana.

I nebeska mehanika je tesna zahuktaloj železničkoj kompoziciji. Višak godina govori o stvaranju druge istorije koje je uzelo maha u baroknoj protivreformaciji kada je raskošnim domišljanjima mitskih scena i izmišljanjima „istorijskih“ dokumenata trebalo uspraviti protestantizmom poljuljanu vertikalu rimske vlasti.

U baroku slike izlaze iz ramova i arhitektonskih okvira i razlivaju se unutar sakralnih prostora da bi pokazale snagu nove virtuelne stvarnosti, kao što se i tradicionalni letopisi izlivaju iz korita istine pisanjem različitih „novopronađenih“ spisa iz dalje „prošlosti“ koji treba da uspostave i odbrane rimski monoteizam istorije. To je više nego išta drugo pripremilo prosvećeni enciklopedizam, u osnovi barokni pogled na nauku i prošlost.

Život sveden na red vožnje i železnica kao simbol kretanja koje ne može skrenuti s postavljenog koloseka sasvim je dobar simbol prosvećenog istorijskog poduhvata.

Ali tom mnjenju nasuprot stoji doživljaj indijske železnice koji nadilazi predstavu o pukom sredstvu usmerene promene istorijskog mesta u prostoru i vremenu. Istorija postoji i u Indiji, ali nema prosvetiteljsku gvozdenu obaveznost: tako je bilo i nikako drugačije, samo jeretici ne veruju da je tako bilo i imaju neke drugačije poglede na monoteizam istorije. Ako verujete da je bilo drugačije, za vas nema mesta u vozu. Nema većeg užasa za prosvetitelje nego što je alternativna istorija koja iskazuje pritajenu sumnju u jedan i jedini put kojim se išlo.

Povezani tekstovi