Ta obala me podsetila na film sa Sarom Majls i Robertom Mičamom. Beše to hit 1971. na beogradskom Festu. Visoka obala, stanište velikih skupina ptica, talasi Atlantika koji se obrušavaju na nju, svetionik, kula, dobro organizovana turistička ponuda, vazduh, nebo, galebovi, zelena trava, sivi kamen, i dobro poznata muzika koju smo imali priliku da slušamo i kod nas u izvođenju grupe River dance. Put nas je odveo do dvorca Benrat (15. vek) u grofoviji Kler koji je nedaleko od znatno poznatijeg grada i još čuvenijeg aerodroma Šenona.

Duž celog puta su polja sa ovcama, kravama, ređe konjima… Javno u Irskoj nema svinja ali smo uspeli ipak da ih vidimo. Nije nas iznenadio ukus jagnjetine, koju je moja supruga uporedila sa ukusom one na Pagu. Isti ili sličan ambijent, slobodna ispaša, trava puna minerala od morskog vazduha… Retka slika u današnje vreme. Hrana je svugde bila jako ukusna, pivo Guinness je počela da pije i moja supruga a ja sam, iako nisam ljubitelj svakodnevno uživao, u meri, naravno. Moglo je i to da bude peti utisak, ali svakako jeste u prvih deset.

Peti utisak bi bili ljudi. Oni su poseban, neočekivan doživljaj. I slažem se sa konstatacijom da „ovu prelepu zemlju najbolje karakteriše fantastično gostoprimstvo njenih žitelja. Strancu se ne samo u svemu pomaže već se i brižno prati da mu ništa ne nedostaje. To je prosto karakterna crta ovog naroda. Irac se oseća dobro samo onda kad su svi oko njega srećni“. Iskrenost i poštenje su njihov kredo.

Kad sam dao napojnicu taksisti, upitao je – da li ste sigurni?

Naravno, rekao sam.

– Jeste li srećni, upitao me, verovatno primetivši da veselo društvo koje su činili moja supruga i jedna majka i ćerka, dolaze iz najčuvenijeg paba u zemlji – Teple pivnice, iz koje se do susedne ulice čula živa irska muzika i veseli povici, i odakle sam mogao da izvučem svoju ženu samo uz obećanje da ću je ponovo ovamo dovesti.

Oni koji me poznaju znaju da držim svoja obećanja.