Foto: Lična arhiva

Prvi put, čitajući istoimenu knjigu Srđana Valjarevića uz koju sam se kikotala ne prenebregavajući ni gorke dubine koju ona obilato nudi. Kad sam se nedavno, u drugoj vrsti realnosti našla na jezeru Komo, poželela sam da ugledam prvo pticu koja krešti dok kruži nad planinom, onu, koju je video i pisac.

Umesto nje, prvo sam se susrela sa dva labuda, vazdušasta i laka kao da su od stiropora. LJuljuškali su se tamnoplavom vodom obručenom Alpima. Na njihovim padinama kuće nasukane u zelenilu i ljupkom neredu; ispod, slobodni, bili su samo brodovi koji su pramcima orali glatku modrinu i trubeći, krcati ljudima, hvatali pravac ka razuđenim mestima duž obala.

Kopnom, prema jezgru grada Komo put vodi pored marine načičkane brodovima blještavim na jesenjem suncu; među njihovim trupovima zamršene vlati vodenih trava kao stihovi nepravilnih rima, koji imaju onaj poseban, uljuljkujući ritam udaranja talasa o obalu.

Idući prema trgu, niz uske ulice sa oštrom granicom osunčanosti i hlada, slivali su se prolaznici u popodnevnoj gužvi i buka se postepeno pojačavala. Paradnim korakom, iznenada je promarširala vojska u maslinastozelenim uniformama. Nisu nosili oružje, svirali su u trube. Mamili su osmehe i objektive.

U starom gradu, prelivene suncem, fasade nežnih boja, balkončići, zatvorene škune i prepuni kafići. Gotička katedrala Duomo, na istoimenom trgu, širila se pred pogledima i svojim pročeljem opominjala na renesansnu kad je počela da niče. Po predanju, kad se voda izlila iz jezera, došla je do mesta na vratima na kojima se nalazi simbol u obliku žabe. I tu stala. Žabu nisam pronašla ali sto u kafiću s kog se gleda u ta masivna vrata, jesam.

Iza njih, dobri božiji sin, kao i život sam, traži od nas radovanje i zahvalnost. On nije stariji od istorije ovog grada, jezera i planina, ali trpeljiv je prema novim modnim bogovima obeleženim svetlećim imenima već stotinak metara niz ulicu, u trgovačkom centru: Gucci, Armani, Versace, Cavalli…

U tim malim svetilištima roba se nudi na maštovit način, s tolikom usmerenošću na detalje i meru, na ideju i njenu razradu… da se i smetne s uma cilj ovog pregalaštva. Ući i kupiti. Posedovati. Ponekad je lepo i samo gledati taj trud.

Na sledećem, manjem trgu, rascvetale su se su tezge. Modna božanstva zameniše trgovački duhovi uz više buke, razgovora i gužve. Tu se i svetlost zgusnula i zatreperila su ulična svetla. Sunce je naglo kliznulo iza planine. Sa travnjaka okolo hrama-muzeja posvećenog slavnom fizičaru Volti, poustajali su svi koji su ležali i sedeli na travi, ispod drveća sa okruglim, potkresanim krošnjama. S planine, niz liticu, kao krupna buba, bešumno se spuštala žičara kroz lagani mrak.

Jezerom je zavladao mir. Voda je lagano pljuskala i izbacivala mrke, okrugle školjke. Sakupila sam nekoliko u dlan. Ličile su na neuništivost, ali ne poput grandioznog spomenika koji je Musolini podigao planinskim jedinicama Velikog rata. Neuništivost ne mora da bude spektakularna kao kamen, voda, planina… Neuništivost je uvek u malom. U trajanju školjke. Reči. Priče.

Oktobra 2019.

Povezani tekstovi