Čula se i frula (novine su rekle: i flauta, ali nije važno) na kojoj je njegova supruga Nili za oproštaj izvela „Noć galilejsku“. Bilo je potresno, jer je bilo puno istinske tuge. Kao u našim selima.

Kad sam, 3. januara ove godine, stigao u Tel Aviv – neka vas ne zbune one godine gore, one su, dakako, iz hebrejskog kalendara, stigao sam i ja 5779, ta je još trajala – o Amosu Ozu nije se bilo prestalo govoriti. Oz jeste aklamiran kao najveći živi izraelski pisac, štaviše kao najveći izraelski pisac svih vremena, i na neki je način ta situacija prirodna; pa opet, razmere pošte koja mu je odavana bile su uzbuđujuće. Niko nije želeo da izostane. Slava koju je stekao za života, budući preveden na pedesetinu jezika, i dobivši sve moguće nagrade osim Nobelove što je decenije visila u vazduhu, prelila se sad u ovu, ogromnu, posmrtnu. Kad sam otišao u Steinmatzky knjižaru, u pitomoj Allenby ulici, Oz me je gledao sa polica. (Kupio sam njegovu poslednju knjigu, „Juda“.) Čak i premijer Netanjahu imao je obraza da ne izostane: nazvao je Oza literarnim gigantom, upravo kad je Rodžer Koen svedočio u NJujork tajmsu da je Oz opisivao Netanjahua kao „običnu kukavicu“. Bili su, i ostali, dva sveta: Oz jeste bio cionist, ako tako sme da se kaže, ali je bio i čovek sporazuma sa Palestincima, i zagovornik doktrine „dve države“. Razvedimo se kao Česi i Slovaci, znao je govoriti. Abas nije propustio da zato uputi reči žaljenja, iako je Oz ratovao dvaput, i dvaput ranjavan, kao rezervista na tenku. Držao je da pripada „judeo-slovenskoj tradiciji“ u kojoj su pisci savest nacije.

Sa Grosmanom i Jehošuom činio je, kako su sami govorili, grupu „tri tenora“, i bio razumna manjina u današnjem populistički i desničarski nabrijanom Izraelu. Nikad nećeš biti smatran izdajnikom, kazao je na komemoraciji – očito pravdajući se, loša savest – predsednik Izraela Rivlin, ističući njihove zajedničke đačke dane u Jerusalimu: tamo su, u Palestinu pod britanskom upravom, sredinom tridesetih stigli Amosovi roditelji, i Rivlin i Oz su do petnaeste bili „dečaci iz kraja“. Onda počinje druga priča, ispričana u magistralnom Ozovom delu „Povest o ljubavi i tmini“, kad se Amosova majka ubila, i kad dečak Amos Klausner odlazi u kibuc, gde svojom voljom menja ime u Amos Oz. Amos Snažni. Amos Hrabri. To znači oz. Vozi traktor, čuva stoku, uzgaja pamuk: tako trideset godina. Napustiće kibuc 1986, ali će tantijeme od njegovih dela koja su se množila – po svetom pravilu tih čudnih, samozatajnih prakomunističkih oaza – ići tamo i kad budu enormne. Kibucu je dao sve; na kraju, videli ste, i svoje zemne ostatke.

Povezani tekstovi