Japan (1) : Tokijska priča

Nisam očekivala da ću u Tokiju pronaći ono zbog čega me je Japan privlačio. Pretpostavila sam da duh zemlje, koju sam zavolela zahvaljujući beletristici, ne bi trebalo tražiti u megalopolisu. Zato sam, prvoga dana ove godine, na tokijski aerodrom Narita sletela ispunjena strahovima, „spremna“ na emotivni disbalans: hirurške maske, hotele-kapsule, hikikomori i haroši kao svakodnevicu. Na nešto što bi pre ličilo na atmosferu filma „Izgubljeni u prevodu“ ili na onu u romanima Rjua Murakamija nego na „Knjigu o čaju“ Kakuzo Okakure.

No, uprkos literaturi koju sam iščitala, kao što to, po pravilu biva, i ovaj grad me je iznenadio likom različitim od onog oblikovanog stereotipima, opštim mestima, socijalnim analizama i zapisima putopisaca. U čemu, zapravo, i jeste magija suočavanja sa Drugačijim. Jer, ako bismo o Drugom svi svedočili na isti način, ne bi bilo potrebe za kretanjem.

Mada, u pravu su bili svi oni koji su tvrdili da je Tokio grad kontrasta. Spoj istoka i zapada. Da su uprkos uplivu savremenih inostranih trendova i primeni vrhunske tehnologije, Japanci odani viševekovnoj tradiciji, običajima i ritualima. Da je japansko društvo odlično organizovano i da se vodi računa o hijerarhiji.

Tačno je i da im vozovi ne kasne, a ljudi se ne mršte. Cene privatnost, a intimna, pogotovo negativna, osećanja ne odaju u javnosti. U metrou mobilne telefone ne ispuštaju iz ruku, iako njima ne razgovaraju, kao što ni ne puše na ulici.