Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

Da školarci nose uniforme i da se vozi levom stranom. Da devojke imaju porcelansku put, da su žene vitke i teško im je odrediti godine. Da je grad čist uprkos tome što se na ulici gotovo ne može pronaći kanta za đubre. Da greju daske na WC šoljama, koje za mnoge predstavljaju kulturološki šok.

Tačno je i da je Tokio skup grad sa ogromnim brojem trgovina, tržnih centara i restorana. Ali i da se, uprkos mnogoljudnosti, u tom gradu čovek oseća sigurno i dobrodošlo.

Ili, sam se, bar ja tako osećala.

Bila sam ubeđena da će me iznenaditi izgled megalopolisa. A ne to koliko su Japanci kulturni. Ne znam da li sam imala sreće jer sam u Tokiju boravila zahvaljujući tome što je Novi Sad nagrađen titulom Evropske prestonice kulture 2021. godine te su njihovi partneri iz Fondacije EU Japan festa iz Tokija moj boravak učinili takvim, ali ono po čemu ću najradije pamtiti Japan nisu tokijske knjižare ili Mori umetnički muzej smešten na 53. spratu oblakodera u četvrti Ropongi, niti hram Sensođi u Asakusi, koji su me zapravo oduševili, već su to – Japanci. Oni sa kojima sam sarađivala u projektu, ali i svi nepoznati, bezimeni ljudi na ulici koji su mi bez razmišljanja priticali u pomoć. Svi oni koji su birali reči, klimali glavom i izvinjavali se. Što je u meni, vrlo brzo, stvorilo potrebu da im uzvratim istom merom. Da prestanem da poredim, procenjujem i odmeravam snage. Da, jednostavno poput njih, budem dobronamerna i ljubazna i da mi to pričinjava zadovoljstvo.