Kirgistan (1): Zeleni pojas jedne zemlje 1Foto: Kristijan Eker

Stepа se prostire pod visokim planinama Tjen Šana, koje se odjednom pojave, odmah posle glavnog grada Uzbekistana Taškenta, prekidajući monotoniju jedne od najvećih ravnica na svetu: ova ravnica počinje u Srednjoj Evropi – tačno između Srbije i Mađarske, nastavlja se zatim kroz Ukrajinu a onda odatle sve do Vladivostoka.

Na ovoj ogromnoj ravnici, naizmenično se smenjuju polja žita i stepa, a severno od grada Jekaterinburga tajga prekida monotoniju svojim visokim, mršvim borovima i brezama.

Grad Taškent, u Uzbekistanu, leži na vratima Tjen Šana, koji pokriva najveći deo teritorije Kirgistana i proteže se do ujgurske Kine, pa skoro i do Mongolije. Na severu, na granici između Kazahstana i Kirgistana, prostire se zeleni pojas zemlje, u samom podnožju planina, dužine više od 400 kilometara i širine 30.

Pojas ide od grada Taraza do Almatija, u Kazahstanu, ali se uglavnom nalazi u Kirgistanu.

Granica između ove dve postsovjetske države je uočljiva iz aviona – ne samo zato što ih deli ogromna gvozdena zavesa, nego i zbog zelenila koje nestaje čim se uđe u Kazahstan; odjednom, tačno tamo gde je granica, polja i njive se pretvore u smeđu prašinu pustinje.

Zeleni pojas postoji zahvaljujući vodi koja stiže sa planina, pre svega reci Čuj, ali i kanalu „Veliki Čuj”, koji ima tri glavna kraka i koji obezbeđuje vodom celu kirgisku severnu ravnicu.

Zapadni deo kanala su uglavnom izgradili zarobljeni nemački vojnici posle kraja Drugog svetskog rata, koristeći samo lopate i pijuke. Radnici iz celog Sovjetskog Saveza dovršili su izgradnju kanala tek tokom sedamdesetih godina.

Blizu reke Čuj, sa kazahstanske strane, preovlađuju močvare, a onda odjednom preuzima pustinja; sa kirgiske strane, stepa se i dalje uvlači među obrađena polja, ali već nekoliko kilometara dalje progutaju je njive.

Posle pada Sovjetskog Saveza, nadležne ustanove, zbog nemara i ravnodušnosti, dopustile su da se deo kanala i njihovi krakovi zapuše, i zato neka polja pate od hroničnog nedostatka vode. Moguće je videti stabljike kukuruza koje su već visoke i raskošne a neke druge koje su sasušene ili nedovoljno porasle.

Magistrala koja povezuje Biškek i veliko jezero Isik Kul – i koja prati dužinu zelenog pojasa – prostrana je, ali na njoj se pojavljuju rupe koje automobilisti moraju da izbegavaju da ne bi ošteteli svoja vozila. Nedostaje središnja linija i prašina se skuplja na ivicama tamo gde nema više asfalta.

Leti, samo nekoliko hrabrih vlati trave usuđuje se da raste na ivici puta; prašina ih ubrzo pokrije, zelenilo postane smeđe a suša odradi ostalo. Trava polako vene, a vetar koji automobili u prolazu pokreću ne može da osveži travu, samo je povija.

Između gradova Biškeka i Tokmoka, tačno na pola puta, postoji skretanje koje vodi u pravcu planina. Put je uzak, prolazi kroz polja žitarica i kukuruza, Tamo gde voda stiže iz kanala kukuruz je već visok, tamo gde ne stiže biljke su veoma male i neće stići do sazrevanja, na štetu paora koji obrađuje tu zemlju.

Kanal se negde zapušio i nikoga nije bilo briga da se potrudi da ga oslobodi.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Kirgistan (1): Zeleni pojas jedne zemlje”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.