Bio je to jedini čin pobune u Aseljinom životu – promeniti frizuru odmah nakon venčanja. Međutim, već nakon nekoliko dana odlučila je da prihvati svoju sudbinu. Sada radi u jednoj banci a tokom vikenda odlazi kod svekrve i svekra da ih služi: kuva, pere, pegla. Radi sve ono što bi jedna uzorna supruga trebalo da radi. Nedeljom posle podne, postavlja sto za ručak dok televizor prenosi slike iz NJujorka, Trampa kako se rukuje sa Putinom, nadrealnog i ne baš uverljivog Pjongjanga koji lansira projektile poput kometa koje presecaju nebo iznad Japanskog mora.

Jezero Isik Kul menja boju nekoliko puta u toku dana. Prvo je sivo, zatim tirkizno i, ako duva vetar sa planina koji veoma podseća na istarsku buru, prelazi u plavo. Duboko je šest stotina metara. Plaže su puste, pesak su poravnali kristalno čisti talasi koji se razbijaju o obalu. Okruženo je planinama koje je sa velikom virtuoznošću opisivao Čingiz Ajtmatov u svojim romanima. Jezero je pusto jer u ovo doba nema turista. Na severnoj obali, na pola puta između gradova Balički i Karakol, nalazi se jedno mesto gde je svaka kuća okružena dvorištem u čijem središtu je baldahin sa crvenim tepihom. Leti, Kirgizi se smeste na tepih, naslonjeni na jastuke i ispruženih nogu, i jedu okupljeni oko niskog stola.

Tu se mogu videti i propale zgrade napuštenih poljoprivrednih gazdinstava nakon raspada SSSR-a. Sa plaže, gvozdeni šiljci, zarđali dokovi i stare klupe gledaju ka otvorenom jezeru. Ovaj grad se zove Čolpon Ata. Ujutru, deca odlaze u školu tačni, poslušni i uredni. Dečaci nose sakoe i često kravate, a devojčice bele mašne u kosi. Tako i ćerke Ajgulj, jedne žene koja živi nedaleko od obale jezera, izlaze iz niske kuće od armiranog betona. Idu neasfaltiranim putem koji ih razdvaja od centra grada a zatim hodaju jednim delom magistrale, čuvajući se automobila koji jure prema Biškeku. Mama ih je mnogo upozoravala da ne trče i da prelaze samo na zebri. Nose u ruci po jabuku za užinu, a često kupe još jednu za poneki kirgijski som od žene koja ih prodaje ispred škole kako bi skupila još neku paru pošto je državna penzija nedovoljna. Idu prema zgradi škole polako, držeći se za ruke. Razgovaraju tiho na ruskom i kirgijskom, mešajući ta dva jezika, kao što je čest slučaj u Kirgistanu. Zapadni vetar dolazi sa Kaspijskog mora i iz Uzbekistana, i nakon što pomete stepu, kupole Samarkanda i sive zgrade Taškenta, prelazi preko ravnice i ubrzava u klisuri koja se iznenada otvara prema jezeru, krije i uvija njihove reči, prepliće ih i meša, i odnosi daleko daleko, prema Kini, Severnoj Koreji, sve do Japana pa zatim Sjedinjenih Država, oko sveta, u beskrajnom vrtlogu (Padala je i padala kiša. Sunce (odakle je izašlo?) zasjalo je ponovo na zvuk zvona; sve je bilo zeleno, zelena je bila i ta bašta).