Preturajući po fiokama naleteh na belešku iz 2002. godine:

Manastir Kamenac je smešten na kraju sela Čestin u Gruži, kod Knića. Na njega se naslanja škola. Manastir i škola udaljeni su stotinak metara od zadnjih seoskih kuća. U tek procvetaloj, dobro uređenoj porti, proleću bučne senice, dživdžani i kosovi. Mnoštvo mačaka svih dezena izvalilo se na suncu, jedan mali tigrasto žuti, sa mlekom na brkovima, trči u susret. Iz školskog dvorišta dopire cika i žamor velikog odmora, iznad krstari par orlova koji vreba nekog u još neprolistalim šumama. Mlada nastojnica manastira iznosi med i vodu. Pita kakvu kafu pijemo? Tera pirgavu mačku sa gostinske stolice. Kaže da je tu skoro umrla igumanija, u subotu daju četrdeset dana. Ćapi jednog bezobraznog crnog koji se za tren našao na stolu. Kaže da je igumanija bila stara i ovde provela skoro 60 godina. Uzimam žuću sa mlečnim brkovima, pitam, da li je ta igumanija ovde stolovala i pre rata?! Nastojnica se nasmeja kako držim mačku, potvrđuje, igumanija se ovde zamonašila pre rata. Na pomen dolazi i vladika. Hvali prvi topli prolećni dan. Umiruje jednu crno belu koja se čarka sa jednim sivim. Žali se na predugu zimu. Nudi nas posnim kolačima. Raspituje se kako smo stigli? Blago odgurne jednog sivog tigra koji joj se mota oko nogu. Ko nam je preporučio manastir? Pita za naše zdravlje. Strogo pogleda u jednog žustrog sivkana koji se ustremio na sletelu grlicu. Zatim se ponovo okreće nama. Pljesne rukama, raduje se gostima iz daleka.

Kamenac nije turistička atrakcija, neometen je od svakojakih radoznalaca, zbog toga deluje čistije i arhaičnije. Manje je poznat i među istoričarima, arheolozima, istoričarima umetnosti, čak i u crkvenim krugovima. To je manastir u pravom smislu te reči, koji oduvek tiho služi onima kojima treba – Gružanima, seljacima okolnih sela. Crkva je iz XV veka, po svemu sudeći, zadužbina despota Stefana Lazarevića.

I škola je vredna starina. Na ploči iznad ulaza piše da je podignuta je 1818. trudom Nikole Nikolajeviča, Srbina, povratnika iz Rusije.

U brdu iznad ovog kompleksa nekada je bio veliki majdan, odatle je vađen kamen za gradnju Kalenića. Po legendi, oni koji su prenosili kamen, sažalili bi se na pretovarene mazge, pa su deo tereta ostavljali na čestinskom proplanku. Od tog, iz sažaljenja ostavljenog kamenja, nastao je Kamenac.

Nema pisanih podataka o nastanku i trajanju, u narodnom pamćenju ostalo je da je nekoliko puta paljen i skrnavljen, više od dva veka bio zapušten. Verovatno je oživeo u srpskim ustancima početkom XIX veka, a prva ozbiljnija obnova obavljena je 1870. godine, zaslugom sveštenika Pavla Rafailovića, kada je crkva oslikana i urađen oltar po zamisli čuvenog prečanskog majstora Dimitrija Posnikovića. Za vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, mitropolit Mihailo izgradio je veliku kapiju sa zvonikom; početkom XX veka, kralj Petar Karađorđević dao je novac da se dozida ulazni deo u hram.

Dakle, kako je izgledao pre rata, tako izgleda i sada.