Imao sam razloga da ovde dođem i ranije, ali sam odustajao. Moj otac i moja majka, u leto 1940. ovde su se venčali – tajno. Otprilike, to je sve što znam o tome, osim još, da je u to vreme moja tetka Leposava bila učiteljka u čestinskoj školi i učestvovala u toj zaveri. Priču sam čuo samo jednom, usput, na insert, dok su roditelji bili živi, i tada mi to nije bilo posebno važno. Kada su minuli, počela je da me pomalo kopka. Jednom sam se usudio da pitam Leposavu o čemu se tu radi? Odmahnula je rukom i nešto prosiktala na račun dede – despota, dodala, ništa posebno romantično. Samo toliko. Okrenula se i nastavila da petlja oko šporeta. Ne dugo potom, na kragujevačkom groblju sahranili smo tetku i tako sam ostao bez pravog razjašnjenja priče. Pomišljao sam, da može biti, nekako, nekim čudom, možda je trag tajne ostao u Kamencu, ali, rekoh već, to sam traganje iz nekih glupih razloga odlagao. U svakom slučaju, i ovde sam stigao kasno. A i ko zna da li bi se ta igumanija setila te priče. Manastir uživa poverenje okolnog sveta, mnogo toga sličnog se ovde ispodešavalo. Davno je to bilo. Preživeo sam do sada, šta mi treba da se jurim sa tom nekom, prošlom porodičnom ujdurmom. Eto, dovoljno je što sam tu, umirio sam savest, obišao igumaniju, zapalio u crkvi sveće, milujem to umiljato žuto mače koje glasno prede, i to je zaista dosta, treba zapečatiti tu priču.

Vratio sam se da sedim sa društvom na prolećnom suncu. Prošlo je podne, deca su nevidljivo iza bočnih zidina uz žamor odlazila kući. Učitelj je zaključao školu i kroz malu kapiju ušao u portu. I on se začudio što nas vidi. Ovde stvarno retko ko naiđe. LJubazno se rukovao sa svima redom. Dovukao stolicu sa strane. Zatim smo uz ćaskanje, pili dobru kafu, rakiju, a jedna po jedna mačka, oprezno i sa poverenjem, uvaljivala se u svako od gostujućih krila.