Ljudi koji su nas promenili

Često je ponavljao: „Ja ne znam ko je to rekao, ali je jedna od najvećih istina na ovim balkanskim prostorima – „Krv ne traži krv – nego reč!“… Pošto je znao da je Isidora Sekulić moja ljubimica, kad god bi razmenjivali tekstove, kad bih ga pohvalila za neki tekst, rekao bi šeretski: „Zar ne vidiš, ja sam Isidorin sin…“ Delio je njeno mišljenje da monolog vodi u tiraniju, samovlašće i diktaturu. Da je razmena mišljenja uslov za svaki dijalog, za svako prijateljstvo, za svaku ljubav. Kao i Kamijevo mišljenje da monolog prethodi smrti. Zato će za mene mala zgrada kraj crkve na Gospi od Škrpjela, gde je zaređen za sveštenika – Pomirbena dvorana – gde su se stotinama godina mirili ljudi, ostati simbol priče o Don Branku Sbutegi i „Planet Boki“.

Darovit, enciklopedijski obrazovan, suvereno se kretao raskošnim svetovima teosa, filozofije i umetnosti, voleo je slikare i slike, posebno Stanića, Murtića, Kokolja, Lipovca, Milunovića, Milutin, Jovićevića… Voleo je da piše pesme i poklanja ih prijateljima. Posebno je voleo muziku, Kotor – Art, čuvene muzičke svečanosti, njegova su kreacija u saradnji sa mladim pijanistom Ratimirom Martinovićem, danas klaviristom poznatim širom sveta, i Darinkom Matić Marović, inače Kotorankom.

Brankov prijatelj, zagrebački istoričar dr Ivo Banac, rekao je jednom prilikom rečenicu koju često citiram: „U našem životu postoje ljudi, događaji, mesta, koja nas dodirnu i mi se promenimo. Ja sam se promenio u susretu sa Don Brankom Sbutegom.“ A ja sam zauvek ostala zaražena lepotom njegove „Planet Boke“.

Don Branko Sbutega je bio – čovek paradoksa. Živeo je sve paradokse našeg vremena i ovih balkanskih prostora. U Knjizi „Kurosavin nemir svijeta“ zapisao je šta je osećao, mislio, činio, u najtežim trenucima svog života, u godinama balkanskog ludila i raspada EX YU. Živeo je paradoks, svoje biografije, majke Crnogorke, pravoslavke i oca Hrvata i katolika. Živeo je paradoks, uglednog katoličkog sveštenika i nezavisnog angažovanog intelektualca.

Don Branko Sbutega je bio čovek – duboke vere… Sahranjen je skromno, nije želeo govore… Na jednom mestu u svojoj knjizi on kaže: „Ima nešto utešno u svešteničkom pozivu, on ne polaže poslednji račun pred ljudima, već pred Bogom. Bog zna, kakav sam ja bio…“

Don Sbutegu sam upoznala 2003. godine radeći na projektu „Majka Tereza – molitva nije dovoljna“. U nekoliko godina druženja, samo me je jednom pitao: „Da li veruješ u Boga?“

„Ne verujem“, rekla sam. „Rođena sam u komunističkoj porodici, rasla i školovala se u komunizmu, ali me Bog interesuje kao filozofski i trascendentalni fenomen. Možda si baš zato ti došao na moj put… Gde je taj tvoj dobri Bog posle Jasenovca, Aušvica, Srebrnice…“

„Baš si me razočarala“, rekao je. „O Bogu ne umem ništa da ti kažem, ali o Hristu mogu da ti pričam danima…“ NJegov blizak prijatelj, novinar Braca Grubačić iz Beograda, sa kojim je svojevremeno studirao medicinu, na jednoj večeri je rekao da što je stariji, on je sve sujeverniji. Kada mu crna mačka pređe put, on se duboko zamisli… Don Branko je skočio, sav teatralan kakav je bio, i rekao: „To je strašno, jedna crna mačka je više učinila za tvoju hristinizaciju, nego ja tvoj prijatelj, za trideset godina druženja…“

I danas skupljam farbana jaja, kojih nije bilo u našoj kući. Još kao devojčica sanjala sam, želela sam, da me neko pozove na Uskrs, Božić… Don Branko Sbutega mi je ispunio tu želju – posle pedeset godina…