Prva žrtva propagande zbog izreke o hlebu i kolačima: Na današnji dan pogubljena Marija Antoaneta

Preživela je balansirajući između dvorskih spletki i previranja među evropskim zemaljama, ali nije uspela da preživi revoluciju koja je ključala u njenoj novoj naciji.

Rođena kao Marija Antonija Jozefa Johana, nadvojvotkinja od Austrije, a poznata kao Marija Antoaneta, za života postala je francuska i navarska kraljica. Njen brak sa Lujom Avgustom sklopljen je kako bi se stvorio mir između Austrije i Francuske posle Diplomatske revolucije 1756. godine, početkom Sedmogodišnjeg rata.

Marija Antoaneta postala je kraljica jako mlada, gotovo kao pijun koji nije imao pravo da odlučuje. Bila je dete kada je sa 14 godina postala nevesta petnaestogodišnjem Dofenu (titula koja je davana prestolonaslednicima francuskog prestola), samo zato da bi se zapečatila unija dveju zemalja koje su se ranije sukobljavale.

Venčanje je sklopljeno preko punomoćnika 19. aprila 1770. godine u Beču, a na mestu mladoženje stajao je brat Marije Antoanete. Svečano venčanje dogodilo se 16. maja u Versajskoj palati.

U želji da se zbliži sa suprugom, koji je inače bio entuzijasta u oblasti lova, Marija Antoaneta je pokušala da nauči jahanje, ali rečeno joj je da je to previše opasno. Srećom, jahanje magaraca smatralo se prihvatljivim, pa su traženi mirni i prijatni magarci da bi ih Marija Antoaneta jahala. Tako se vremenom zaljubila u šetnje kroz šumu.

Veliki broj istoričara smatra da istorijski pogled na Mariju Antoanetu kao osobu koja se gnuša siromaha zaklanja njenu generalnu ljubaznost i velikodušnu prirodu.

Osnovala je dom za neudate majke, posećivala je siromašne porodice i davala im hranu, a tokom gladi 1787. godine rasprodala je pribor za jelo da bi kupila žito onima kojima je to potrebno.

Ni njena velikodušnost nije bila samo institucionalna. Jedna priča prikazuje kako brzo priskače u pomoć vinogradaru kojeg je udarila njena kočija, plaćajući mu medicinsku negu i izdržavajući njegovu porodicu sve dok ponovo nije mogao da počne sa radom.

Isto tako, prema pojedinim autorima, smatra se da hirovi Marije Antoanete nisu krivi za ekonomske nevolje koje su zadesile državu, te se ističe da su sve te priče samo mit.

Kada se sagledaju činjenice i obrati pažnja na detalje francuskog dvora 18. veka, ipak se lako može steći utisak kako su Marija Antoaneta i Luj XVI bili bez dubljeg kontakta sa ljudima koji su se nasuprot raskošne tradicije kraljevskog dvora suočavali sa dugovima i bedom.

Kad je par stupio na presto, zemlja je već bila u dubokim finansijskim problemima, a monetarna politika Luja XVI nije pokazivala rezultate dok je on slao ogromne iznose da podrži Američku revoluciju.

Propaganda onog vremena koja je obično bila usmerena na kraljevske ljubavnice bila je usmerena na Mariju Antoanetu, budući da se smatralo da Luj XVI nije imao ljubavnice, a populistička štampa ju je prikazivala još ekstravagantnijom nego što je bila.

Propaganda je bila toliko efikasna da i danas verujemo u ideju da je odgovor Marije Antoanete na nevolje Francuza koji nisu mogli da priušte sebi hleb bio: „Hleba ako nemaju, dajte im kolače”. Zapisi da je ona to ikada rekla ne postoje.

S druge strane, priče o osobama iz kraljevskog kruga koje su bile nesvesne svoje okoline i života izvan dvora i koje su sugerisale bogatije pecivo kad hleb nije dostupan datiraju još iz 16. veka.

Žan Žak Ruso ispričao je sličnu priču o „velikoj princezi” u knjizi pod nazivom „Ispovesti”, ali se sumnja da je mislio na tadašnju tinejdžerku Mariju Antoanetu.

Marija Antoaneta, međutim, nije uspela da pobegne od svih optužbi za rasipništvo. Njena replika seljačkog gazdinstva u kojem su se ona i njeni prijatelji mogli oblačiti u pastirice i igrati se siromašnih farmera bila je izvan granica prihvatljivog ponašanja.

Konstrukcija je izgrađena 1783. godine, Le Petit Hameau („Mali zaselak“) izgledao je kao prava farma, osim što je unutrašnjost seoske kuće bila uređena u skladu sa bogatstvom jedne kraljice.

Uprkos tome što su prvih sedam godina braka proveli upoznavajući se, Marija Antoaneta i Luj XVI na kraju su dobili četvoro dece: Mariju Terezu 1778. godine, dofena Luja Žozefa 1781. godine, Luja Šarla 1785. godine i Sofi Beatriz 1786. godine.

Luj Žozef je umro u 7. godini života (verovatno od tuberkuloze), a Marija Antoaneta je usvojila nekoliko dece, uključujući ćerku sluškinje koja je umrla i troje dece jednog od sluga nakon njegove smrti. Kada su neki lojalisti pokušali da je spasu od revolucionarnih snaga, ona je odgovorila da „ne bi mogla imati nikakvo zadovoljstvo na svetu” ako napusti svoju decu.

Nakon što je Luj XVI pogubljen, Marija Antoaneta – tada nazvana „udovica Kapet” i „zatvorenica 280” – našla se iza rešetaka zatvora Konsjeržeri. Njen prijatelj prilikom posete doneo joj je dva karanfila, od kojih je jedan skrivao poruku u kojoj joj je obećavao novac za mito kako bi joj pomogao da pobegne. Bacio ih je dok je bio u njenoj ćeliji.

Postoje dve teorije šta se posle moglo dogoditi: ili su ga pokupili stražari ili ga je pročitala Marija Antoaneta i napisala potvrdan odgovor koji su potom pročitali stražari. U noći kada je pokušala da pobegne, stražari su uspešno bili podmićeni i Marija Antoaneta je zamalo uspela da ostvari svoje namere, ali jedan od stražara je osujetio njihov plan, iako je već primio mito. Stavljena je pod veoma oštru stražu.

Konsjeržeri Foto: EPA-EFE/CHRISTOPHE PETIT TESSON

Konsjeržeri Foto: EPA-EFE/CHRISTOPHE PETIT TESSON

Suđenje joj je održano 14. oktobra 1793. Optužba je pozvala 40 svedoka. Porota je jednoglasno potvrdno odgovorila na sva četiri pitanja, a Marija Antoaneta je zbog izdaje osuđena na smrt 15. oktobra 1793. Sledećeg dana, 16. oktobra, bila je pogubljena na giljotini.

Tog jutra straža je došla u ćeliju, odsekla joj kosu i vezala joj ruke na leđa. Sprovodili su je čitav sat ulicama Pariza sve do Trga Revolucije, gde se nalazila giljotina. Tu je sišla s kola i dok je posmatrala giljotinu, sveštenik, koji je bio u njenoj pratnji, joj je šapnuo: „Sad je trenutak madam, da se naoružate hrabrošću”.

Marija Antoaneta se okrenula prema njemu i nasmijala se: „Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi nije trenutak kada će me izdati hrabrost”.

Po priči njene poslednje reči su bile „Izvinite gospodine, namera mi nije bila to da uradim”, kada se spotakla na nogu dželata.

Marija Antoaneta je pogubljena na giljotini u 12:15 časova. Tela Marije Antoanete, Luja XVI i Lujeve sestre Elizabete pokopana su u masovnu grobnicu blizu današnje crkve La Madlen, i posuta krečom. Nakon restauracije Burbona, ekshumirani su 21. januara 1815. godine i njihovi posmrtni ostaci preneti u kriptu Bazilike Sen Deni, gde su inače sahranjivani francuski kraljevi.