INTERVJU Marija Bergam: Za dostojanstven život se stalno mora boriti

Iako nije istorijska ličnost, Maja je inspirisana ženama koje su se tridesetih godina u Beogradu okupljale u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ — feministkinjama pod uticajem Zapada, koje su svojim načinom života izlazile iz okvira tadašnje sredine.

Bergam i na sceni nastavlja da istražuje snažne, neprilagođene ženske likove — u predstavi „Španska luda“ igra jurodivu kraljicu Huanu. Komad, nastao kao deo njenih doktorskih studija, na repertoaru je Bitef teatra već godinu dana, a poslednje izvođenje u ovoj sezoni zakazano je za 30. maj.

U razgovoru za praznični, prvomajski broj Danasa, Bergam govori o položaju glumica, radu na „Senkama nad Balkanom“, saradnji sa Draganom Bjelogrlićem, kao i o širem kontekstu borbe za dostojanstvo u umetnosti.

Maja Davidović je od prve do poslednje sezone u „Senkama nad Balkanom“ i uloga po kojoj ste postali prepoznatljivi široj publici. Sećate li se kako vam ju je Dragan Bjelogrlić predstavio na početku i da li ste tada mogli da naslutite da će serija doživeti toliku popularnost i da će se vaš lik razvijati kroz više sezona?

– Sećam se, kroz maglu, da je Dragan govorio kako je ona slobodna žena – odvažna, hrabra i prkosna. U tom trenutku, za mene je snimanje „Senki nad Balkanom“ bilo veliki i veoma zahtevan poduhvat, pa nisam ni stizala da razmišljam o tome kako će serija biti prihvaćena kod publike. Bila sam usmerena na to da odgovorim zadatku koji nije bio nimalo jednostavan, da pažnju pametno usmerim i da se ne rasipam.

Kako ste gradili lik Maje Davidović i kako biste opisali njene faze kroz tri sezone? U kom delu vam je bilo najlakše, a u kom najizazovnije da je igrate?

– Ulozi Maje Davidović u prvoj sezoni pristupila sam školski i temeljno se pripremala, onako kako su nas učili na studijama glume. To mi je davalo određenu vrstu sigurnosti tokom snimanja. Kako je prva sezona odmicala, a naročito u drugoj, uz pomoć i podršku reditelja i kolege Dragana Bjelogrlića, kao i svih ostalih sjajnih partnera, počela sam više da rizikujem i osmelila se da koristim snažniji, impulsivniji glumački izraz. U trećoj sezoni, koja je ujedno i poslednja, bila sam veoma emotivna i istinski sam uživala u snimanju svake scene.

Šta je za vas „senka“ Majinog karaktera i nalazite li sličnost s nekom od njenih osobina?

– Maja je žena širokog dijapazona u sebi. Za nju važi ona Dostojevskova misao: „Širok je čovek – trebalo bi ga suziti.“ U njoj postoji mnoštvo slojeva, često i međusobno suprotstavljenih. Svoj nežni, osetljivi i izranjavani deo ličnosti Maja pažljivo skriva. Prilagodila se surovom svetu u kojem živi i pronašla način da bude igrač u veoma opasnim igrama.
Ono što je zajedničko za nas dve jeste možda ta nepokornost, kao i potreba da budemo slobodne i nezavisne. Ta neprestana borba o kojoj je pisao Njegoš, po mom mišljenju, bila je i ostala – borba za slobodu.

Šta vam je važnije tokom snimanja – podrška reditelja ili njegova precizna uputstva? Kakav je Dragan Bjelogrlić kao saradnik na setu?

– Upravo spoj njegove stalne pažnje da se ne potkrade lažni ton, kao i majstorstvo da u pravom trenutku da preciznu indikaciju, ključ su za odličnu glumu u svim projektima koje radi.
Dragan je izuzetno zahtevan saradnik, ali i kao reditelj i kao kolega – besprekoran.

U trećoj sezoni „Senki“ postoji više paralela sa savremenim društvom. Koja vam je najupečatljivija i zašto?

– Svi koji budu gledali shvatiće da je tih paralela – previše. Meni je posebno dirljiva priča o položaju umetnika u dekadentnom društvu koje ima mnogo preča posla nego da se bavi umetnošću, kao i sudbina tih mladih ljudi koji su imali velike snove, a sada moraju da rade svašta da bi preživeli.

U „Senkama“ postoji priličan broj upečatljivih ženskih likova. Da li, po vašem mišljenju, „Senke“ unekoliko ispravljaju dugogodišnju neravnotežu u kojoj su ženski likovi često u drugom planu u odnosu na muške, ili su i dalje pre svega u njihovoj funkciji?

– Serija „Senke nad Balkanom“ svakako je odskočila daleko kada je reč o zastupljenosti i autentičnosti ženskih likova i to je za svaku pohvalu. Ali, ako govorimo o široj slici u našoj kinematografiji, to je, po mom mišljenju, i dalje nedovoljno.

Ženskih likova je neuporedivo manje, često su vrlo stereotipni, nedovoljno obrađeni i u funkciji muških priča. Paradoksalno je to kada se uzme u obzir kakve fantastične glumice imamo u svim generacijama i šta bi sve glumački mogle da ponude kada bi im se dao prostor. Skoro sam gledala film „Đavo nosi Pradu 2“ i snažan utisak na mene ostavilo je kako su napisane ženske uloge, a tek kako su odigrane.

Ovaj intervju izlazi 1. maja. Kako vi lično doživljavate ovaj praznik?

– Pripadam generaciji koja je slušala mnogo lepih priča o proslavi Prvog maja od svojih roditelja, ali iskreno nikada nisam imala autentičan doživljaj ovog praznika. Danas ga doživljavam pre svega kao podsetnik da se radnička prava ne podrazumevaju i da se za dostojanstven život stalno mora boriti. Kada je reč o kulturi i glumi, taj položaj je dodatno osetljiv, jer je naš posao često nedovoljno vidljiv između projekata, bez kontinuiteta i stabilnosti. A bez kulture nema ni zdravog i osvešćenog društva.

Dešava li vam se da vas neka uloga „prati“ i van seta ili uspevate lako da je ostavite iza sebe kada se snimanje ili predstava završe?

– Dešava se, i to nekako nesvesno, naročito nakon pozorišnih proba, jer su one, makar za mene, intenzivnije od snimanja. Ostane nešto od ritma lika u telu i pokretima kada se njime intenzivno bavite na probama.

A šta za vas znači slobodno vreme, da li ga doživljavate kao luksuz?

– Slobodno vreme je nešto što ću možda imati u budućnosti, s obzirom na intenzitet porodičnih i profesionalnih obaveza. O njemu svakako maštam.

Kakve su, iz vaše perspektive, reakcije publike do sada na „Senke 3“ i šta biste želeli da serija ostavi kao osećaj ili poruku kod gledalaca nakon završetka?

– Reakcije su sjajne, vrlo intenzivne i emotivne. Iznenađena sam koliko svuda srećem ljude koji su bindžovali seriju i imaju potrebu da sa mnom podele svoje utiske. „Senke 3“ su toliko intenzivne, dinamične i sadržajne da ni ja, kada sam ih pogledala, danima nisam mogla da saberem utiske i emocije. Vidim da publika reaguje vrlo slično.

Za kraj, kada sve sabrano pogledate – šta vam je u ovom poslu i dalje ono što vas najviše pokreće i zbog čega ostajete u njemu, uprkos svim izazovima koje nosi?

– Kada se bavite delom u koje zaista verujete, koje vas izražava, i kada radite sa ljudima koji dele vašu ljubav i posvećenost, naš posao može da bude najlepši na svetu. „Senke“ su bile takav projekat. Već godinu dana u Bitef teatru igra predstava „Španska luda“, koja je nastala kao umetnički deo mojih doktorskih studija. I tu smo, kao ekipa, ostvarili umetnički rezultat na koji smo ponosni.