Foto: EPA-EFE/ROLEX DELA PENA

Homo luzonensis, nazvan po ostrvu Luzonu, gde je otkriven, nije direktni predak modernih ljudi, nego više njihov drevni rođak.

Studija, objavljena u četvrtak u naučnom časopisu Nature, novi je dokaz da evolucija ljudi nije tako pravolinijska kao što se mislilo.

Ona otvara i brojna pitanja, poput onih kako je vrsta stigla na ostrvo i ko su joj preci, prenosi Al Jazeera.

„Ovo izvanredno otkriće bez sumnje će izazvati živu naučnu raspravu idućih sedmica, meseci i godina“, rekao je Metju Točeri, profesor antropologije na kanadskom univerzitetu Lejkhed.

Stručnjaci iz Francuske, Filipina i Australije pronašli su ostatke u pećini Kalo, gde je još 2007. godine pronađena kost stara 67.000 godina.

Sedam zuba i pet kostiju

Tada nije bilo jasno kojoj ljudskoj vrsti kost pripada, no nedavno su istraživači otkrili sedam zuba i još pet kostiju, starih između 50.000 i 67.000 godina.

Kada su analizirali ostatke najmanje tri različite jedinke, mogli su da kažu da se radi o kostima do sada nepoznate ljudske vrste.

„Od početka smo znali da se radi o neobičnim fosilima“, rekao je Floren Detroit, jedan od koautora studije.

„Kada smo završili analize i uporedili, pokazalo se da je reč o nečemu posebnom u odnosu na sve poznate vrste hominisa“, dodao je Detroit, paleoantropolog u francuskom muzeju Musee de l’Homme.

No, naučnici se sada pitaju kako je Homo luzonensis stigao na ostrvo, budući da je za to trebalo preći veliki deo mora, te ko im je predak među starijim ljudskim vrstama otkrivenima u fosilima u Africi.

Teorija evolucije već dugo vremena se temelji na ideji da su rane vrste Homo erektusa počele da se šire iz Afrike pre 1,5 do dva miliona godina, a da su neke ostale u Africi, gde su naposletku izumrle.

No, teoriju su dovela u pitanje nedavna otkrića vrsta koje, čini se, nisu potomci Homo erektusa, uključujući Homo floresiensisa, ili takozvanog hobita, otkrivenog 2004. godine na indonezijskom ostrvu.

Evolucija hominida složenija i zanimljivija

Otkriće Homo luzonensisa „pruža nove dolaze da Homo erektus možda nije bio jedini rani putujući čovjek“, rekao je Točeri.

Stručnjaci za sada veruju da je luzonensis hodao uspravno, da nije živeo na drveću, a ostaci ukazuju da se radi o malenoj vrsti, verojatno nižoj od 1,2 metra.

Jedna teorija kaže da bi posebne karakteristike luzonensisa i njegovog ostrvskog rođaka floresiensisa mogle biti rezultat njihovog staništa, tako što su, zbog jedinstvena i izolovanog okoliša, razvili drugačije osobine od svojih drevnih predaka.

No, konačne dokaze za to tek treba naći, a dosadašnji pokušaji da se iz ostataka izolira DNK bili su neuspešni.

„Jedna je stvar sigurna – naša predstava o evoluciji hominida u Africi upravo je postala još složenija i zanimljivija“, kaže Točeri.

Povezani tekstovi