Na ovom ostrvu nalazi se napušten grad koji krije jednu od najmračnijih priča bivše Jugoslavije

Goli otok, ostrvo smešten između Raba i hrvatskog kopna, zbog jake bure koja duva sa Velebita nikada nije bio pogodan za naseljavanje i život.

Danas bi verovatno bio predstavljan kao skriveni dragulj Jadrana sa kristalno čistim morem, da mu istorija nije namenila mnogo mračniju sudbinu. Njegovih nekoliko kvadratnih kilometara obeleženo je događajima koje ni snažni vetrovi nisu uspeli da izbrišu iz kolektivnog sećanja.

Punih četrdeset godina Goli otok bio je zatvor, a prvih šest godina zatvor visoke bezbednosti za političke zatvorenike. Funkcionisao je kao logor po uzoru na staljinističke gulage, mesto gde su se pod izgovorom političkog prevaspitavanja sprovodili nasilje, ponižavanje i sistematsko uništavanje ljudskog dostojanstva. Zbog toga je ostao upamćen kao simbol represije i jedno od najmračnijih mesta u istoriji bivše Jugoslavije.

Danas posetioci koji na Goli otok dolaze turističkim brodovima mogu da pronađu tek nekoliko zapuštenih tabli koje ukratko objašnjavaju da se na ostrvu nekada nalazio zatvor i prikazuju raspored nekadašnjeg logorskog kompleksa. Ono što mnogi smatraju da bi trebalo da postoji – muzej, memorijalni centar ili stalna postavka posvećena žrtvama i očuvanju sećanja – i dalje ne postoji. Umesto toga, kompleks godinama propada, devastiran i prepušten zubu vremena, piše Pun kufer.

Ostrvo predodređeno za zatvor

Goli otok je gotovo potpuno sačinjen od kamena. Na njemu nema izvora pijaće vode, klima je surova, leta su izuzetno vrela, a ostrvo je potpuno izloženo udarima bure. Zbog toga je vekovima služilo uglavnom za ispašu ovaca koje su ovde dovodili stanovnici Lopara sa ostrva Rab.

Siromašan vegetacijom, gotovo potpuno beo od kamena i okružen strmim padinama, Goli otok podseća na komad Velebita koji se odvojio od planine i završio usred mora. Posebno su nepristupačne severna i istočna obala, gde se uzdižu stene visoke i do 200 metara. Jedino je jugozapadni deo nešto pristupačniji, pa je upravo tu nastalo pristanište.

Zbog svojih prirodnih karakteristika ostrvo je i pre političkog logora korišćeno kao mesto zatočenja. Tokom Prvog svetskog rata Austrougarska ga je koristila kao logor za ratne zarobljenike upravo zbog gotovo nemogućeg bekstva.

Politički logor nakon sukoba Tita i Staljina

Nova etapa u istoriji Golog otoka počinje 1949. godine, nakon sukoba između Josipa Broza Tita i Josifa Staljina i donošenja Rezolucije Informbiroa.

Na ostrvu je tada osnovan logor za političke zatvorenike iz Jugoslavije. Kasnije su tamo završavali i drugi politički protivnici režima, često bez suđenja. Iako tačan broj nikada nije utvrđen, procenjuje se da je kroz logor prošlo više od 17.000 ljudi, dok pojedine procene govore i o više od 30.000 zatvorenika.

Godine 1956. politički logor je ukinut, a Goli otok postaje zatvor za osuđene kriminalce. Kasnije je služio i kao kazneno-popravni dom za maloletnike, sve do konačnog zatvaranja 1988. godine.

Sistem zasnovan na nasilju i ponižavanju

Političko „prevaspitavanje“ na Golom otoku podrazumevalo je brutalne metode fizičkog kažnjavanja, prisilan rad i sistematsko ponižavanje zatvorenika.

Posebno okrutna bila je unutrašnja organizacija logora. Deo kontrole bio je poveren samim zatvorenicima, koji su dobijali određene privilegije ukoliko su učestvovali u sprovođenju discipline nad drugim logorašima. Takav sistem stvorio je atmosferu straha i međusobnog nepovjerenja.

Od trenutka dolaska novim zatvorenicima bilo je jasno gde su stigli. Na pristaništu su stariji logoraši formirali takozvani špalir kroz koji su novopridošli morali da prolaze dok su ih ostali tukli. Oni koji nisu želeli da učestvuju u premlaćivanju često su i sami postajali žrtve istog sistema.

Uz minimalne količine hrane, stalnu žeđ i izuzetno teške vremenske uslove, zatvorenici su izgradili gotovo kompletnu infrastrukturu ostrva, uključujući objekte, puteve i industrijske pogone.

Natpis „Kamen na kamen i opet samo kamen“, uklesan na jednom delu ostrva, ostao je jedan od najpoznatijih simbola života na Golom otoku.

Bekstvo je bilo gotovo nemoguće

Bekstvo sa Golog otoka bilo je izuzetno teško.

Zatvorenici su stalno prebrojavani, a duž obale nalazili su se bunkeri iz kojih su stražari nadzirali svaki pokušaj bega. Tokom mirnog vremena begunac bi lako bio primećen na golom kamenjaru, dok je za vreme bure plivanje do kopna bilo gotovo nemoguće.

U slučaju pokušaja bekstva alarmirana su i okolna mesta, uključujući Rab, čiji su stanovnici obaveštavani kako bi pomogli u potrazi za odbeglim zatvorenicima.

Danas turistička destinacija i mesto sećanja

Danas brojne turističke agencije organizuju jednodnevne izlete na Goli otok iz Lopara, sa Krka, Malog Lošinja i iz Senja, često u kombinaciji sa obilaskom obližnjeg ostrva Sveti Grgur.

Na ostrvu danas radi restoran i prodavnica suvenira, a posetioci mogu da obiđu kompleks turističkim vozićem. U nekadašnjem bioskopu prikazuje se dokumentarni film o istoriji ostrva, dok lokalni vodiči organizuju ture tokom kojih posetiocima objašnjavaju njegovu složenu i tešku prošlost.

Kada poslednji brodovi napuste ostrvo, Goli otok ponovo ostaje pust. Bez stanovnika, bez smeštajnih kapaciteta i bez života kakav je nekada postojao iza njegovih zidina, ostaje ono što je oduvek bio – usamljeni kamen pod Velebitom, okružen morem, vetrom i sećanjima na jedno od najmračnijih poglavlja istorije ovog dela Evrope.