Odjednom je nebo postalo crveno kao krv. Zaustavio sam se i naslonio na ogradu osećajući neopisivi umor. Jezičci vatre i krvi prostirali su se iznad plavičasto-crnog fjorda. Moji prijatelji su nastavili da hodaju, a ja sam ostao iza drhteći od straha. Onda sam čuo ogroman, beskrajni krik prirode. – zapisao je Edvard Munk u svom dnevniku 1892. godine opisujući nastanak čuvene slike ”Krik”. Munk je čak tri slike smestio na istu lokaciju, a pozadina je gotovo identična (”Očajanje”, ”Krik” i ”Anksioznost”). Opisi fjorda jasno govore da se sve odigralo pre njegovog dolaska u Nicu, u rodnoj Kristijani, današnjem Oslu. Ali, šta se tačno dogodilo na nebu tog dana? Da li je to bio jedan od zalazaka sunca karakterističnih za jesenje dane u severnim zemljama ili je nebo bilo drugačije nego obično? Dok su istoričari umetnosti govorili da za krvavo nebo nije odgovorno ništa drugo do umetnikova mašta i da sve tri slike predstavljaju ljudska osećanja a ne scene iz prirode, Donald Olson, astrofizičar sa Univerziteta u Teksasu želeo je doslovno da otkrije pozadinu svega toga. Sa svojim timom je najpre krenuo u potragu za lokacijom sa koje se čuje krik neobične figure i sve je ukazivalo na nekadašnji put sa ogradom odakle je pogled išao prema jugozapadu. Sledeći korak bilo je traženje astronomskih događaja koji su se odigrali u kratkom vremenskom roku pre zapisa iz dnevnika, ali sve je bilo suviše obično. Međutim, potraga nije smela da se zaustavi sada kada su istraživači došli na, preptostavlja se, tačno ono mesto gde se Munk nalazio i kada ih je samo vreme delilo od istog pogleda u nebo koji je on imao. Munk je naslikao ”Krik” 1893. godine, u vreme kada nije bilo velikih vulkasnkih erupcija, ali istraživačkom timu je u traženju odgovora pomogla istorija umetnosti. Krik je jedna u seriji slika ”Friz života” koje su nastale pod jakim ličnim doživljajima iz prošlosti. Neke od tih slika su nastale godinama nakon smrti Munkove majke i sestre, a nedvosmilseno se zna da prikazuju upravo ove epizode njegovog života, pa je sasvim moguće da je i zalazak sunca deo prošlosti koju ne može da zaboravi. Osim toga, Olson je pronašao Munkove beleške koje svedoče da je slika nastala pod uticajem boemskih druženja, što nas vraća deceniju unazad u odnosu na godinu kada je ”krik” prešao na platno.

Na osnovu ovih podataka, tačne lokacije i pogleda usmerenog ka jugozapadu, Olsonov tim 2004. godine u časopisu Sky & Telescope objavljuje da je krvavo nebo posledica vulkanske erupcije na Krakatau 1883. godine. Danas je Krakatau naziv za grupu malih ostrva između Jave i Sumatre, ostatke nekadašnjeg ostrva, ali i sinonom za jednu od najvećih prirodnih katastrofa. Do eksplozije koja predstavlja najjači zvuk u modernoj istoriji i koji se čuo na udaljenosti od 4.800 kilometara, došlo je postepeno. Najpre je 26. avgust 1883. godine obeležen nizom manjih eksplozija. Početak 27. avgusta ispratile su tri ekstremno snažne ekslpozije, od kojih je treća proizvela zvuk koji se, prema Ginisovoj knjizi rekorda, čuo na jednoj trinaestini planete. Ipak najveći broj žrtava, kojih je bilo više od 36.000, nije poginuo od same vulkanske erupcije već od cunamija koje je ona pokrenula. Milioni tona sumpora su oslobođeni u atmosferu, a vetrovi su ga zajedno sa prašinom i pepelom raznosili na velike udaljenosti. Posledica toga bilo je globalno smanjenje temperature za 1,2 stepena Celzijusa, ali i neobični zalasci sunca u mnogim delovima sveta. Čestice koje su se našle u atmosferi dozvoljavale su samo svetlosti većih talasnih dužina da se kroz njih probije, a to su bile karakateristične crvena, narandžasta i žuta boja. Srećom, identični zalasci više nikada nisu viđeni, jer se vulkanska erupcija ove jačine nije dogodila, ali se ipak može zamisliti kako je to izgledalo na osnovu pojava posle manjih erupcija i na osnovu skica i izveštaja nastalih do kraja 1883. i u prvoj polovini 1884. godine. U Britaniji je Vilijam Aškroft posmatrajući nebo u sumrak, nacrtao stotine skica u boji, a pesnik Džerard Manli Hopkins je časopisu Nature slao neobično precizne i poetske opise boja ne znajući zašto je nebo takvo. Ipak za priču o Munkovom platnu najzanimljiviji je izveštaj iz lokalnih novina u Kristijani. Pisalo je da je ”jaka svetlost viđena juče i danas oko pet sati na zapadu grada” i da je to bilo ”crveno prelamanje u maglovitoj atmosferi posle zalaska sunca”. Izveštaji sačuvani u Kraljevskoj akademiji u Londonu pokazuju da se u Norveškoj ova nesvakidašnja svetlost pojavljivala sve do februara 1884. godine, a tim Donalda Olsona sa razlogom smatra da ju je Munk ne samo posmatrao već i zabeležio na slici ”Krik”.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs