Skulptura La Conversación u Havani, delo francuskog vajara Etienne-a (photo: Nasalune @Pixabay)

Na taj način ventiliramo osećaj nemoći i aktuelni doživljaj da smo slabi i zavisni, da ne posedujemo snagu i moć da nešto promenimo u pravcu u kome bismo želeli.

Ogovaranje možemo da definišemo kao razgovor o nekoj osobi u negativnom kontekstu, u trenutku kada ta osoba nije prisutna. Kada nekoga ogovaramo, to uglavnom znači da sa osudom i u negativnom svetlu komentarišemo nečiji lični život – izbore, odluke i postupke, ili tu osobu kao ličnost – njen karakter, temperament i navike.

Šta stoji iza ogovaranja? Koje naše potrebe zadovoljavamo? Šta govorimo o sebi kada nekog ogovaramo?

Komentarišući druge u negativnom svetlu, na sebe preuzimamo ulogu „pravednika“ koji se poverava, ali istovremeno i „uzima u zaštitu“ drugu osobu tako što je „upozorava“ koliko je neko neadekvatan, pokvaren ili jednostavno loš.

Ogovaranje kao način povezivanja i zbližavanja

Za neke od nas, ogovaranje treće osobe je dominantan način na koji uspostavljamo ili pokušavamo da uspostavimo bliske relacije sa drugim ljudima. Komentarišući druge u negativnom svetlu, na sebe preuzimamo ulogu „pravednika“ koji se poverava, ali istovremeno i „uzima u zaštitu“ drugu osobu tako što je „upozorava“ koliko je neko neadekvatan, pokvaren ili jednostavno loš. Na taj način, svesno ili nesvesno, stvaramo situaciju rizika i ranjivosti, jer radimo nešto što društvo osuđuje i istovremeno „štitimo“ drugu osobu tako što joj „ukazujemo“ poverenje time što je „upozoravamo kakav je ko“.

Povezivanje i zbližavanje na osnovu ogovaranja je veoma uslovno, a time i izuzetno krhko – traje dok postoji „zajednički neprijatelj“ i rasprsne se onog trenutka kada onaj drugi promeni mišljenje, jer se na taj način prekida i glavna spona između te dve osobe.

Poverenje i privrženost su neke od osnovnih karakteristika međusobnog povezivanja dve osobe, a testiraju se upravo u kritičnim situacijama kada smo ranjivi. Jedna od neverbalnih poruka koju  šaljemo kada ogovaramo je upravo ta: „Rizikujem odbacivanje i osudu da bih tebe zaštitio od lošeg sveta“. Ovo je poruka koju najčešće šalju brižni roditelji ili staratelji deci tokom odrastanja i većina je prepoznaje kao brigu za našu dobrobit. Potencijalna opasnost je upravo u tome – da ogovaranje drugih ljudi pogrešno protumačimo kao brigu za nas.

Povezivanje i zbližavanje na osnovu ogovaranja je veoma uslovno, a time i izuzetno krhko – traje dok postoji „zajednički neprijatelj“ i rasprsne se onog trenutka kada onaj drugi promeni mišljenje, jer se na taj način prekida i glavna spona između te dve osobe. Reakcije na ovako ponuđeno zbližavanje i povezivanje su najčešće resko podeljene – zbližavanje preko ogovaranja treće osobe privlači ljude koji imaju isti stil povezivanja, ali i izuzetno odbija one kojima je ogovaranje neprihvatljivo.

Ogovaranje kao izraz nemoći  

Ogovaranje može da bude i izraz nemoći u situacijama kada imamo osećaj da smo prinuđeni da trpimo nešto što bismo najradije izbegli. Verbalna agresija je jedan od načina odbrane kada imamo osećaj da ne možemo da se zaštitimo i da postupimo onako kako bismo želeli, a ogovaranje je samo jedna od njenih formi. Na taj način ventiliramo osećaj nemoći i aktuelni doživljaj da smo slabi i zavisni, da ne posedujemo snagu i moć da nešto promenimo u pravcu u kome bismo želeli.

U ulogu Žrtve ulazimo tako što se na početku samo žalimo, ogovaramo i ne preduzimamo ništa. Po nekoj nesvesnoj logici, rešavanje problema je ravno gubitku podrške i na taj način uloga Žrtve za neke od nas postaje uloga sa kojom se identifikujemo kako bi zadržali podršku okoline, a život se svodi na patnju i trpljenje.

Iako možda donosi olakšanje, a često i podršku, ogovaranje ne donosi rešenje situacije. Upravo zbog podrške koju dobijamo, postoji rizik da uđemo u ulogu Žrtve i da se na nju naviknemo. U ulogu Žrtve ulazimo tako što se na početku samo žalimo, ogovaramo i ne preduzimamo ništa. Vremenom se uljuljkujemo u podršku i sažaljenje koje dobijamo od istomišljenika u našoj okolini, a kasnije i ne želimo da bilo šta efikasno preduzmemo. Neistomišljenike i ljude koji nas pozivaju na akciju doživljavamo kao grube i neosećajne osobe koje nas ne razumeju. Efikasna akcija koja bi vodila i dovela do rešavanja problema istovremeno bi značila i gubitak te podrške. Po toj nesvesnoj logici, rešavanje problema je ravno gubitku podrške i na taj način uloga Žrtve za neke od nas postaje uloga sa kojom se identifikujemo kako bi zadržali podršku okoline, a život se svodi na patnju i trpljenje.

Ono što je važno da znamo, a što iz uloge Žrtve najčešće ne vidimo, je to da sažaljenje nije vetar u leđa, već vetar u lice i let u mestu. Jedini način da izađemo iz osećaja nemoći je da se zauzmemo za sebe i da istražujemo načine da istinski rešavamo i rešimo ono što nas muči. Tada i potreba za ogovaranjem iz nemoći prestaje.

Ogovaranje stvara privid olakšanja zbog emotivnog pražnjenja i trenutnog osećaja podrške i povezivanja, ali se njime još više zaglavljujemo upravo u onome iz čega smo želeli da izađemo, a to je intenzivan osećaj vlastite neadekvatnosti, nedovoljnosti, inferiornosti, nemoći i neuspeha.

Ogovaranje kao izraz zavisti

Ogovaramo i onda kada nekome zavidimo na onome što jeste i onome što je postigao. Zavist je svesnost da neko uživa prednosti koje bismo mi želeli za sebe, koja je bolna i prožeta mržnjom, smatra geštalt terapeutkinja Mjuriel Šifman. Ogovaranje je za neke od nas najjednostavnije za upotrebu – nudi trenutno olakšanje, a može da nam pribavi i podršku ukoliko se nađemo među istomišljenicima.

Ogovaranje stvara privid olakšanja zbog emotivnog pražnjenja i trenutnog osećaja podrške i povezivanja, ali ta podrška i to povezivanje su vrlo uslovni i na izuzetno klimavim nogama. Ogovaranjem se još više zaglavljujemo upravo u onome iz čega smo želeli da izađemo, a to je intenzivan osećaj vlastite neadekvatnosti, nedovoljnosti, inferiornosti, nemoći i neuspeha.

Jedan od načina da izađemo iz ovog uznemirujućeg i često bolnog osećaja je da se umesto na drugu osobu fokusiramo na sebe. Da energiju koju bacamo i trošimo na ogovaranje, investiramo u sebe. Za početak, da vidimo naše slabe strane i osetimo šta je ono što nam nedostaje. Drugi ljudi su drugi ljudi i oni rade za sebe. Ako je neko uspešan, ne mora da znači da je uspešan na naš račun zato što postiže ili ima ono što i mi želimo za sebe. I mi imamo izbora da radimo na tome da postignemo svoje ciljeve i ostvarimo svoje želje.

Perls je smatrao da pričanjem o drugoj osobi trećem licu, bilo da je ona prisutna ili ne, izbegavamo svoja osećanja i nekontrolisano joj „lepimo“ sve ono, i dobro i loše, što odbijamo da vidimo i prihvatimo kod sebe.

Prednosti direktnog obraćanja

Fric Perls, utemeljitelj geštalt terapije, nije dozvoljavao pričanje o drugoj osobi trećem licu, bilo da je osoba trenutno prisutna ili ne. On je smatrao da na taj način izbegavamo svoja osećanja i nekontrolisano „lepimo“ drugoj osobi sve ono, i dobro i loše, što odbijamo da vidimo i prihvatimo kod sebe. U terapijskoj situaciji, Perls je insistirao na direktnom obraćanju, ja – ti govoru, licem u lice, kako bismo bili svesni i u kontaktu sa svojim osećanjima, a time i sadržajima.

Svesnost i kontakt sa sobom mogu da budu naš novi početak, da osetimo šta želimo i da otkrivamo načine kako to i da postignemo. Na taj način počinjemo da se fokusiramo na sebe i da se bavimo sobom. Baveći se sobom, iščezava i bledi potreba da ogovaramo, jer počinjemo da stvaramo ono što nam je potrebno i stižemo tamo gde želimo da budemo.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
www.gestalt.org.rs