Pesimizam – narcistička depresija

Osobe s narcističkim poremećajem ličnosti imaju izvesne osobine po kojima se razlikuju od drugih ljudi. Među te osobine spada stalna potreba za prisustvom drugih koji će ih veličati, podržavati i, u krajnjem slučaju, tolerisati njihovu grubost i nemar. Narcisi su sebični, egoistični i sasvim nesposobni da saosećaju sa drugima. Međutim, to njih ne pogađa, niti ih mnogo zanima. Osećanje krivice povodom nemoralnih postupaka je, kod ove grupe ljudi, potisnuto. Paralelno sa tom potisnutom krivicom, oni imaju veoma pervertiranu savest. Skloni su moralisanju, ali se ponašaju kao da se „moralni standardi“ ne odnose na njih same. Često su zajedljivi i neprijatni prema drugima. Nije lako biti prijatelj narcisu, osim ako niste u stanju da ga konstantno gratifikujete. Ukoliko ga osujetite, suočićete se sa izlivima besa. Vrlo često nekontrolisanog i vrlo malignog besa. Taj narcistički bes se može shvatiti kao pokušaj odbrane povredljivog identiteta i očuvanje slike o sebi. Međutim, nekada se desi da narcisi budu frustrirani duže vreme, da nisu uspeli da naprave atmosferu u kojoj će ih drugi podržavajti, i da ta osujećenja dovedu do sloma. Onoga što smo prethodno definisali kao „dekompenzaciju“.

Šta se desi kada se jedan veliki, moćni, nadobudni narcis slomi – dekompenzuje?

Najjednostavnije rečeno, desi se teška depresivna epizoda. Međutim, bilo bi veoma neprecizno reći da je u pitanju samo depresivna epizoda. Ljudi danas mnoge stvari zovu depresijom. Od povišene tuge, pa do očaja, preko konstantnog sniženog raspoloženja ili gubitka vere u „bolje sutra“. Usled različitih shvatanja depresije, a i razlike među depresivnim osećanjima kod različitih tipova ljudi, bilo bi korisno opisati po čemu se razlikuje narcistička depresija.

Narcistička dekompenzacija se odlikuje negativnim doživljajima koji preplavljuju ličnost i specifično modifikuju osećanja, misli i delatnost. Dakle, radi se o intenzivnom patološkom osećanju. Najbolji naziv za narcističku depresiju sam pronašla u radu Dragana Švrakića. Prema njemu, narcističku depresiju možemo uporediti s pesimizmom.

Ljudi se često osećaju utučeno na različite načine. Takođe, često su nevoljni i neskloni da potraže pomoć stručnjaka kada „upadnu“ u epizode sniženog raspoloženja i vitalnosti. Međutim, skoro nikada ne prestaju da se pitaju šta se s njima, zapravo, dešava. Iako smatram da samo imenovanje stanja ne može doprineti otklanjanju simptoma, ipak može pružiti uvid ili jasniju sliku o poreklu i jačini problema s kojima se neko nosi. Švrakić ističe da je pesimizam, odnosno depresija koja nastaje kao posledica slamanja narcističke slike, posebna vrsta problema.

Pesimizam je, pre svega, raspoloženje, jer su kompletna ličnost i psihički život preplavljeni specifičnim (pesimističkim) sadržajima koji se, klinički, izražavaju kroz sva osećanja, misli i delatnost narcisa.

U širem i nespecifičnom smislu, pesimizam je raspoloženje koje se odlikuje „negacijom pozitivnih aspekata u sebi i okolini“.

Dijagnostički kriterijumi pesimizma:

1. pesimistički stav uzaludnosti– osoba biva preplavljena doživljajem uzaludnosti življenja i kroz takvu prizmu posmatra sebe, svoj život, druge ljude.
2. moralna konfuzija– dekompenzovani narcis je izgubio grandioznost kao krajnji cilj i prioritetni kriterijum osmišljenog življenja, a ne poseduje druge vrednosne kriterijume pomoću kojih bi usmeravao svoju aktivnost („moralna izgubljenost“)
3. stav superiornosti– paradoksalno, u odnosu na aktuelno stanje, dekompenzovani narcis ispoljava superiornost i aroganciju prema okolini kojoj se obraća za pomoć
4. intruzivnost – pesimistični narcis aktivno nameće svoje pesimističke doživljaje okolini. Kao da želi da svima objasni da je sve izgubilo smisao, radeći to na agresivan način.
5. disforija(anksioznost, depresivnost i nelagoda) s intervalima relaksiranosti. Paralelno unutrašnjem doživljaju uzaludnosti, pesimizam je „obogaćen“ spektrom nezrelih emocionalnih reakcija (poput: ogorčenosti, uvređenosti, razočaranosti, difuznog nezadovoljstva sobom i svetom). Sva pobrojana nezadovoljstva prekidaju intervali relaksiranosti, koji nastaju nakon napada i pražnjenja negativiteta. Rečju, kada dekompenzovani narcis ne može više da toleriše nagomilane negativne emocije, on se na vrlo agresivan način isprazni, „ubaci“ ih u nekog drugog, nakon čega se, bar za trenutak, opusti.

Razlika između depresije i pesimizma:

1. u okviru depresivnog raspoloženja preovlađuje stanje bezvrednosti: sebe i svoju okolinu depresivna osoba obezvređuje, sve smatra lošim, život je crn, prepun nesreće i bola. S druge strane, pesimizam karakteriše opšta uzaludnost, ogorčenost, razočaranost i nezadovoljstvo sobom i svetom, dok se život smatra sivim, fiktivnim i punim iluzija
2. klasične odlike depresivnog raspoloženja karakteriše postojanje jasnih etičkih kriterijuma dihotomije dobro/loše. U depresiji, razumljivo, dominira negativan pol te dihotomije. Depresivac doživljava i sebe i svet kao bezvredne. Za razliku od toga, dekompenzovani narcis i njegov svet su „uzaludni“, tj. potencijalno dobri, ali bez mogućnosti da se realizuju (rečju – nastaje konfuzija vrednosnih principa dihotomije dobro/loše). Iz ovih razloga vidimo da su depresivne osobe zrelije od narcističnih. Etički nedefinisano stanje uzaludnosti ukazuje na difuzne moralne norme i krnju savest.
3. u najvećem broju slučajeva klasičnog depresivnog raspoloženja vidimo kompletnu kliničku sliku depresije: utučenost, povučenost, usporenost pokreta i misli ili agitiranost, a najčešće, opšte usporenje osobe. To je u najoštrijem kontrastu s normalnom pokretljivošću, aktivnim nametanjem stavova i razmetljivim nastupom pesimističkog narcisa.
4. depresivna osoba je povučena, okupirana sobom, neaktivna i ne ispoljava arogantan stav prema okolini. S druge strane, u pesimističkom raspoloženju, uočavamo paradoksalnu superiornost i arogantan stav dekompenzovanog narcisa.

Ono što se dešava depresivnoj osobi, dešava se i narcisu koji se slomio. Psihodinamsko shvatanje depresivnosti kaže da se tu radi o agresiji koja je okrenuta ka sebi. I depresija u klasičnosm smislu, i pesimizam kod „slomljenog“ narcisa, sadrže tu komponentu okretanja agresije ka samom sebi. Razlike nastaju usled toga što je depresivna osoba bolje struktuirana, razvojno zrelija i na drugačiji način obrađuje svoje doživljaje i osećanja. Narcistični ljudi su veoma zakinuti u najranijem razvoju, te zato narcis svoju depresiju jedino može doživeti kao osećanje sveopšte uzaludnosti i pesimizam, jer su to najsuptilnije emocionalne reakcije koje je narcis u mogućnosti da poseduje.

Iako je vrlo nepreporučljivo da neprofesionalci dijagnostifikuju svoje probleme, ovaj tekst je napisan sa osnovnim ciljem da razluči neke nedoumice. Nisu sva depresivna osećanja ista. Neka je lakše sanirati od drugih. Osobe sa blagim depresijama se mogu, čak i samoinicjativno, „izvući“ iz negativnih osećanja i patnje. Međutim, postoje psihički slabije organizovane ličnosti, kojima je zaista nužna pomoć, ponekada čak i dugotrajna pomoć, kako bi se „izvukle“ iz beznadežnosti i pesimističkog pogleda na svet.

Svi možemo naći optimizam u činjenici da je gotovo svakome moguće pružiti adekvatnu pomoć. Danas u svetu postoji veliki broj različitih vrsta i pristupa pružanja pomoći, te će svi istrajni pojedinci u potrazi za „boljim sutra“ i pronaći adekvatnu pomoć.

Depresija je povišeno stanje tuge, i definiše se kao poremećaj emocija. Ona može biti blaža ili jača, odnosno može se manifestovati kao melanholija, a može se pretvoriti u veoma intenzivnu tugu, usled koje pojedinac potpuno prestaje da vodi brigu o sebi i drugima. To je složen poremećaj raspoloženja koji se ubraja među najčešće bolesti na svetu. Depresija se manifestuje na različite načine kod osoba različitog uzrasta, pola i temperamenta.

Borba protiv depresije

Svako može samoinicijativno da otpočne borbu protiv depresije. Ako je depresija ozbiljna, i ako je pojedinac preplavljen tugom i osećanjem nemoći, korisno bi bilo da potraži stručnu pomoć i, zajedno sa terapeutom, počne da se bori protiv ove nezdrave emocije. Međutim, ako je depresija blaža, a osoba nije sasvim izgubla nadu, ona može i sama, promenom “crnih misli” i iracionalnog pogleda na svet, da spreči razvijenje jake depresije.

Aron Bek, osnivač kognitivno bihejvioralne terapije, opisao je obrazac nastanka depresije. Obrazac ima tri koraka. Prvo se desi značajni gubitak, zatim osoba počinje negativno da misli o sebi, negativno procenjuje sadašnjost i, posledično, ima negativna očekivanja u budućnosti. Prvi u nizu negativnih događaja je negativno mišljenje o sebi. Bek kaže da naše misli utiču na naše emocije i oblikuju ih. Ako negativno mislimo o sebi, mi stvaramo negativna osećanja koja potvrđuju naša negativna mišljenja, i tako se vrtimo u krug.

Depresivna osoba o svom gubitku misli kao da je to nešto najužasnije što je moglo da je snađe. Ona nerealno procenjuje da do gubitka nije smelo doći, a pošto je već došlo – ona smatra da je to nepodnošljivo. Ta razmišljanja stvaraju osećanje bespomoćnosti i pogoduju samookrivljivanju. Umesto da se prepusti ovakvim nerealnim razmišljanjima, za osobu bi bilo poželjnije da misli realno.

Realno razmišljanje je ono koje je u skladu sa stvarnošću.

Kada osoba preživi neki gubitak, nerealno i nepoželjno je da misli da to nije smelo da se desi i da je užasno što je do toga došlo. Ovakvo mišljenje je i netačno, nelogično i prilično je loše kad osoba samu sebe ubedi u njega. S obzirom na činjenicu da se nepoželjni događaji dešavaju i mimo naših upornih zahteva i insistiranja da do njih ne dođe, uviđamo da nema mnogo smisla zahtevati da uvek i u svakom pogledu sve u životu teče glatko. Takođe, nije tačno da je nepoželjan događaj zapravo i užasan. Užasno je nešto najgore što može da nas snađe, a mi često preterujemo i preuveličavamo kada opisujemo neprijatne emocije. Tako smo u stanju da za neki događaj koji procenjujemo kao težak, kažemo i da je nepodnošljiv. Time hranimo i uvećavamo bol i doprinosimo stvaranju depresije i beznađa. Pritom, na veoma samoosujećujuć način obmanjujemo sebe, jer uporno tvrdimo da je depresija, koju svakodnevno podnosimo, nepodnošljiva. Takva razmišljanja onemogućavaju konstruktivno suočavanje s teškoćom. Korisno mišljenje je ono koje je u skladu sa situacijom. Korisno je da osoba povodom gubitka razmišlja realno – da je šteta što je došlo do toga, da je tužno i teško, ali ne i nepodnošljivo, užasno i da je sve nepovratno propalo pošto se gubitak desio. Gubici se dešavaju i, mada je istina da su bolni i teški, s njima je moguće saživeti se, proraditi tugu i nastaviti život. Kada osoba sebi realno prizna da je nezadovoljna povodom izbijanja neke nepovoljne situacije, (umesto da preteruje sa izjavama poput: užas, grozota, nepodnošljivo), ona sebi, u stvari, daje snage da se izbori s depresijom, i da prođe kroz proces normalnog tugovanja. Nakon perioda normalnog tugovanja, osoba je spremna da preuzme pozitivne inicijative i nastavi normalan život.

Najbitnije je shvatiti da je tuga normalna rekacija na gubitak! U skladu je sa situacijom, realna je, logična i korisna. Kad god pokušamo da reagujemo neusklađeno sa situacijom, mi se samoosujećujemo. Kao što nije dobro negirati nepovoljnu situaciju i potiskivati emocije, tako nije dobro ni preterivati, pridavati prevelik značaj nepogodama i pojačavati emocije. Kad god preterujemo, udaljavamo se od nas samih. Samo kada smo iskreni prema sebi radimo u našu korist!

Smernice za hvatanje u koštac s depresijom

§ Postavite sebi realistične ciljeve i preuzmite odgovornost za ispunjenje istih(biće teško u početku, ali dajte sve od sebe da istrajete)

§

Umesto da zadajete sebi dugoročne i obimne zadatke, podelite ih na manje celine i radite korak po korak

§

Učestvuje u aktivnostima koje su vas nekad radovale (makar u počecima terali sebe da se ponovo uključite u njih)

§

Ne odbijajte društvo i pozive prijatelja, već počnite postepeno da izlazite iz kuće. Pokušajte da se bavite fizičkom aktivnošću. Najbolji početak su šetnje.

§

Ne očekujte da se vaše raspoloženje poboljša preko noći, već se trudite da se postepeno oslobađate „crnih misli“.

§

Razmišljajte realno. Tuga je normalan odgovor na ono što opažamo kao tužnu situaciju, i vremenom će proći!

§

Ne zatvarajte se u sebe, već razgovarajte s prijateljima o sopstvenim teškoćama (obratite se onim prijateljima s kojima je izvodljivo ostvariti blizak i iskren kontakt. Napravite atmosferu u kojoj možete biti to što jeste)

§

Tražite pomoć od drugih i nađite podršku u sebi (prisetite se lepih stvari iz prošlosti, trenutaka u kojima ste osećali zadovoljstvo i ispunjenost životom)

§

Setite se ličnih uspeha, ne dozvolite da se ostite bezvredno. Energično se suprotstavljajte automatskim mislima koje dovode u pitanju vašu vrednost.

§

Setite se da je pozitivno mišljenje lek protiv depresije (ponavljajte to sebi iz dana u dan!)

Antidepresivi

Ukoliko je pojedinac svestan svoje depresije, poslednja stvar koju treba da uradi je da uzima antidepresive na svoju ruku. Postoji nekoliko razloga za to. Osnovni razlog je činjenica da su antidepresivi široka grupa lekova i da ne odgovara svaki lek svakom čoveku!. Neki ljudi pogrešno misle da su pojedini antidepresivi efikasniji od drugih. Bitno je napomenuti da je to zabluda, jer svi antidepresivi jednako pomažu. Međutim, poboljšanje nastaje jedino kada se lek propisano, regularno koristi. U slučaju zloupotrebe leka i ekscesivnog korišćenja istog, jedino možete da odmognete sebi. Tada, umesto izlečenja, dolazi do pogoršanja.

U našoj zemlji se antidepresivi zloupotrebljavaju, oni su ljudima lako dostupni i jeftini. Međutim, posledice koje idu sa samostalnim korišćenjem ovih lekova su neprocenjivo štetne. Trenutno olakšanje može dovesti do dugotrajnih ozbiljnih problema. Posebno je bitno naglasiti su mnoga istraživanja dokazala da je psihoterapija delotvornija od lekova u tretmanu depresije! Depresivna osoba se, u nekim slučajevima, za 10 – 20 seansi terapijskog rada može sasvim osloboditi svoje nezdrave tuge, a da pritom ne podlegne riziku od nus efekta antidepresiva. U terapiji se osoba uči da unapredi svoje mišljenje, celokupnu životnu filozofiju, a ne da popravi trenutno neraspoloženje. Zato su efekti terapije duži od efekata leka. Kada osoba nauči kako da se sama suprotstavi depresiji, kada u realnosti doživi da je uspela u tome i kada uvidi na koji način je konstruisala i podržavala sopstvenu nezdravu emociju, znatno su manje šanse da će joj u budućnosti ponovo podleći.

Autorka je diplomirani psiholog i psihološki savetnik

www.psihoterapijsketeme.rs