Poremećaji ličnosti

• Šta su poremećaji ličnosti

Poremećaji ličnosti označavaju stanja ili oblike ponašanja koji otkrivaju karakteristični životni stil pojedinca i način na koji on komunicira s drugima. Ne možemo reći da predstavljaju bolest u medicinskomsmislu te reči, već se pre radi o stanjima, i to stanjima hronične maladaptacije na uslove sredine.

Najčešće se javljaju u adolescenciji. Oni se nastavljaju tokom života i, ukoliko se osobe ne obrate za pomoć, moguće je da se struktuiraju u sve pervazivnje obrasce neprilagođenog ponašanja. Međutim, pojedina istraživanja kažu da se s godinama manifestacije nekih od poremećaja ličnosti mogu i ublažiti, mada ne i nestati.

Pojedini simptomi poremećaja ličnosti se mogu primetiti već u detinjstvu i to u vidu nemira, poremećaja pažnje, agresivnosti i laganja. Međutim, dete nikada neće dobiti dijagnozu poremećaja ličnosti. Razvojne turbulencije mogu biti prolazne i, čak iako deluju veoma burno, ne moraju se nužno struktuirati u poremećaj ličnosti. Ukoliko dete pokazuje karakterne promene ili haotično i neprilogođeno ponašanje, psihijatri će ga često dijagnostifikovati kao „poremećaj ponašanja“. Izvesni poromećaji ponašanja se mogu struktuirati u poremećaje ličnosti tek u adolescenciji, ranom odraslom dobu.

Poremećaji ličnosti su manja ili veća odstupanja od psihički normalnog ponašanja. Ona nisu posledica duševne ili neke druge bolesti, već su pre stanja, poremećaji adaptacije i posledica neadekvatnih najranijih odnosa sa primarnim figurama (roditeljima). Genetski faktori se sve više pominju kao mogući okidači za poremećaje ličnosti. Sredinske faktore ne smemo zanemariti jer, u najmanju ruku, na odnose u primarnoj porodici utiče i šira sredina i društvo.

• Tipovi poremećaja ličnosti

Postoji nekoliko tipova poremećaja ličnosti kao što su paranoidni, antisocijalni, granični, histrionski, narcistički, inhibirani, zavisni, opsesivno-kompulzivni i pasivno-agresivni. U pojedinim klasifikacijama neki od nabrojanih izostaju, dok se u drugim sreću i podrvrste gore opisanih.

U DSM-u IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4th edition), najšire upotrebljivanom dijgnostičkom priručniku mentalnih poremećaja – opisano je 10 različitih oblika poremećaja ličnosti. Zbog međusobnih sličnosti u crtama ličnosti, njih 10 podijeljeno je u 3 veće grupe. Grupu A čine čudna/bizarna ili ekscentrična ponašanja i ličnosti; grupu B čine dramatična, preterano emocionalna i nestabilna skupina osoba; U grupu C ubrajamo anksiozna stanja i ličnosti.

>>> Grupa A. Čudna ili ekscentrična grupa – uključuje paranoidne, shizoidne i shizotipne poremećaje ličnosti. Osobe pogođene ovim poremećajem koriste obrambene mehanizme projekcije i fantazije. Projekcija se odnosi na projektovanje (izbacivanje iz sebe u drugu osobu) neprijatnih misli i osećanja Fantaziranje/sumanutosti se odnose na stvaranje izmišljenog sveta pomoću kog se osoba nosi s problemom nastalim povodom usamljenosti ili ispraznosti.

1. Paranoidni poremećaj ličnosti je organzovan oko stalnog osećaja proganjanja ili ideja nepravednog tretmana od strane okoline (npr. ideja osobe da ostatak sveta priča o njoj, podsmeva joj se i da je, ma šta ona radila, centriran na nju u (dominantno) negativnom kontekstu).

2. Shizoidni poremećaj ličnosti se karakteriše otuđenjem od socijalne sredine i nemogućnošću izražavanja emocija. Ovakvim ljudima međuljudski odnosi, zapravo, smetaju. Ostatku sveta deluju hladno i nezainteresovano i žive u svom svetu fantazija.

3. Shizotipni poremećaj ličnosti se odnosi na veoma učestala bizarna ponašanja i, u najmanju ruku, čudne ideje. Osobe s ovim poremećajem su sklone magijskom mišljenju, često postaju fanatični vernici ili grade sumanute ideje odnosa. Bizarnost nije prisutna do te mere da osoba gubi kontakt s realnošću, međutim, deo ljudi koji pati od ovog poremećaja se može struktuirati u shizofreni poremećaj, koji i kvalitativni i kvantitaivni predstavlja znatno ozbiljniji problem.

>>> Grupa B. Dramatična, emocionalna ili nestabilna grupa – uključuje histrionske/histrionične, narcisoidne, antisocijalne i „borderline“ poremećaje ličnosti.

Osobe pogođene ovim poremećajima koriste obrambene mehanizme poput disocijacije, poricanja, crnog-belog pogleda na svet, ljude, okolinu (engl. „splitting“ – cepanje na samo dobre ili samo loše aspekte pojedinih ljudi i pojava i nemogućnost pomirenja rascepljenih aspekata u trenutku preplavljenosti negativnim emocijama) i nekontrolisanog motoričkog izražavanja misli i emocija – odigravanje (engl. „acting out“). Disocijacija se odnosi na nesvesno „zaboravljanje“ neprijatnih osećanja, ideja i doživljaja. Poricanje je usko povezano s mehanizmom disocijacije. Osoba koja poriče „odbija“ da prizna neku misao ili osećanje, ili pak želi, ali to ne može. Za takve osobe kažemo da zatvaraju oči pred svetom ili da ne mogu pogledati istini u oči. „Splitting“ – mehanizam cepanja je odbrambeni mehanizam crno-belog pogleda na svet, nemogućnost pomirenja suprotnosti. Cepanje se može odnositi i na ljude i na život i životne pojave. Osnovna karakteristika je mišljenje tipa „sve ili ništa“ osoba sklona cepanju nakon osujećenja devaluira svet, dok nakon prijatnih doživljaja teži da ga idealizuje. Pomirenje suprotnosti ne postoji. Takva „romantična“ podela sveta na crno-beli otežava uspostavljanje kompleksnijih, svakodnevnih ljudskih kontakata i odnosa.

Poromećaji raspoloženja često prate opisane odbrambene mehanizme kod osoba s ovim poremećajima ličnosti.

1. Histrionični poremećaj ličnosti se odlikuje ekscesivnim traženjem pažnje od okoline, teatralnim ponašanjem, koje često prati upadljiva garderoba i ekscentričan izgled. Ove osobe su često manipulativne i imaju tendenciju da erotizuju odnose. Međutim, iako vape za pažnjom, to ne znači da žele duboki i smisaoni odnos s drugom osobom. Naprotiv, plahe su, promenljivog raspoloženja i površnih emocija kao kod dece.

2. Narcistički poremećaj ličnosti podrazumeva ideju veličine, nametanje drugima usled jake želje za dobijanjem priznanja i divljenja. Uzevši u obzir snagu želje (gotovo apsolutističkog zahteva) za prihvatanjem i divljenjem od strane drugih, odmah nam može biti jasno da se radi o osobama izuzetno niskog samopoštovanja, koje ne podnose kritiku i osujećenja. Narcis nema uporište u sebi, već mu je potrebna stalna publika. Ukoliko ta publika izneveri njegove želje da bude hvaljen, narcis često upada u stanja preteranog besa i/ili očaja i agresivnog pesimističkog negodovanja.

3. Antisocijalni poremećaj ličnosti (nekada nazivan i drugačijim imenima, poput psihopatije ili sociopatije) je u današnje vreme okarakterisan kao pervazivni obrazac nepoštovanja i kršenja pravila drugih ljudi. Radi se o veoma agresivnim, grubim i nemoralnim ličnostima, često iz grupe lopava i ostalih vrsta prestupnika. Ove osobe nisu sposobne za doživljavanje smisaonih dubokih emocija, druge ljude koriste za zadovoljenje svojih potreba, a često i uživaju u mogućnosti da ih traumatizuju, isprepadaju i povrede. Tuđi strah kod ovih ličnosti izaziva euforiju i donosi im iluzornu potvdu da su moćni i dominanti. Ove osobe nemaju osećaj griže savesti povodom počinenih nedela.

4. Granični (borderline) poremećaj ličnosti je poremećaj kom je poklonjena veća pažnja nego drugima. Mnogi terapeuti i kliničari smatraju da je ovaj poremećaj u ekspaniziji. Naime, radi se o osobama koje imaju crno-beli pogled na svet (ljude i pojave opisuju ili kao samo dobre ili kao samo loše i nemaju mogućnost da pomire suprotne emocije), no imaju tendenciju da preterano lično i emocionalno doživljavaju čak i sitnice, što dovodi do čestih burnih reakcija. Arrieti borderline ličnosti naziva „tornado ličnostima“. Kaže da često žive u atmosferi „katastrofe i propasti“, hronično su nezadovoljni, razočarani, uz stalno osećanje uskraćenosti, ali istovremeno pokazuju i otpornost, smisao za humor i „feniks fenomene“ (uporno „ustajanje“ posle čestih „padova“). Oni se žale na otuđenost od ljudi, očajni su zbog besmislenosti življenja, lako ih je prepoznati po lajtmotivu njihove verbalizacije „U meni se nalazi neka velika unutrašnja praznina“. Iako mnogi stručnjaci tvrde da je poremećaj u ekspanziji, prema zvaničnim statistikama je prisutan u 1-2% populacije. Dijagnoza se dva puta češće sreće kod pripadnica ženskog pola, nego kod muškaraca.

>>> Grupa C. Anksiozna grupa uključuje – izbegavajuće, zavisne i opsesivno-kompulsivne poremećaje ličnosti. Osobe zahvaćene ovim problemima koriste obrambene mehanizme izolacije, pasivne agresije i hipohondrijaze. Izolacija se svodi na odvajanje neprihvatljivih ideja ili postupaka od emocija (izolacija afekata). Pasivna agresija se javlja kada je otpor okrenut prema sebi. Pasivno agresivna osoba će klimnuti glavom i načelno se složiti, a zatim će iskazati svoj otpor indirektno, kroz nedelovanje. Hipohondrijaza je često prisutna kod osoba s poremećajima ličnosti, posebno kod zavisnih i pasivno-agresivnih tipova.

1. Izbegavajući poremećaj ličnosti opisuje kao pervazivni obrazac socijalne inhibicije, osećaj neadekvatnosti, preosjetljivosti i straha, te izbegavanja socijalnih interakcija. Osobe s ovim poremećajem smatraju sebe društveno neprikladnim, te izbjegavaju kontakte s ljudima iz straha da će biti odbačeni, omalovaženi ili poniženi. Sebe najčešće opisuju kao usamljene osobe koje je društvo odbacilo, odnosno otuđilo se od njih.

2. Zavisni poremećaj ličnosti podrazumeva potpuno oslanjanje na druge i ideju da je nemoguće opstati bez drugih. Drugi ljudi upravljaju celim životom osobe sa zavisnim poremećajem ličnosti, dok ona, za uzvrat, te druge ljude stavlja uvek ispred sebe. Te osobe ne znaju da se suprotstave, stalno strahuju od mogućeg odbacivanja, a kada ih neka bliska osoba zaista i odbaci, frenetično traže drugog partnera ili se na različite načine ponižavaju ne bi li vratili prethodnog. Žive u stalnom strahu od napuštanja. Kada do realnog napuštanja dođe, često postaju depresivni.

3. Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP) je poremećaj ličnosti koji karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja (mada ne moraju biti), neprihvatljive i neobjašnjive osobi koja ih doživljava. To su radnje koje veoma ometaju svakodnevicu osobe, jer predstavljaju nešto čega ona želi da se oslobodi po svaku cenu, ali ne zna kako. Kada upitamo za razloge nastanka tih misli i radnji, u najboljem slučaju ćemo dobiti odgovor da osoba nema predstavu zašto ih ima. Osobe „napadnute“ opsesivnim mislima često razvijaju kompulsivne radnje kojima bi se odbranile od pomenutih opsesija. Te radnje su vid zaštite, ali prerastaju u nešto što automatski sledi opsesivnu misao. Ukoliko pokušamo da pojedinca prisilimo da ne izvrši kompulsivnu radnju, u opasnosti smo da mu se ozbiljno zamerimo i da ga „izazovemo“ na frenetično, „ludo“ ili agresivno ponašanje.