Preti li Srbiji opasnost od opasnog otpada? 1Sanirano jalovište rudnika olova i antimona u Zajači, kod Loznice Foto: Dušan Perić

Petnaest miliona tona opasnog rudarskog otpada odloženo je u 2019. godini na jalovišta rudarskog otpada u Srbiji, što je skoro 30 odsto od ukupno stvorenog rudarskog otpada (53 miliona tona), pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Temu upravljanja rudarskim otpadom aktuelizuje debata u javnosti – treba li Srbiji rudnik litijuma i kakav će uticaj na životnu sredinu i zdravlje ljudi imati jalovište planirano u plodnoj dolini reke Jadar, pa se čini vredno podsećanja da se ne tako davno i Delegacija Evropske unije u Srbiji bavila temom rudarskog otpada, zabrinuta zbog njegovog uticaja na životnu sredinu.

Naime, oktobru 2019. godine je objavljeno u medijima da je realizovan projekat “Katastar rudarskog otpada”, a koji je finansirala Evropska unija sa 2,1 milion evra i okviru kog je izvršeno opsežno istraživanje 250 lokacija sa rudarskim otpadom.

Piter Bajer, tim lider projekta, je tim povodom izjavio: „Prema kompletiranim izveštajima, napuštene lokacije rudarskog otpada u većini slučajeva imaju nepovoljan uticaj na površinske i podzemne vode“.

Međutim, godinu ipo dana nakon konferencije za štampu na kojoj je predstavljen ovaj projekat, javnost i dalje nije upoznata šta podrazumeva nepovoljan uticaj na površinske i podzemne vode, koje su njegove posledice po životnu sredinu i živi svet, niti šta država Srbija čini da ovaj problem reši.

I pored završenog “Katastra rudarskog otpada” javnost o lokacijama deponija rudarskog otpada i njihovom uticaju na životnu sredinu ništa ne zna, što je u najmanju ruku čudno.

Ukoliko se od građana Srbije očekuje da se o otvaranju rudnika Rio Tinta izjasne na referendumu, bilo bi logično i upoznati ih sa temom upravljanja rudarskim otpadom, kako se vrši monitoring i kontrola njegovog odlaganja, i naravno na koji način Država Srbija planira da sanira štetu koja je već nastala usled uticaja postojećih deponija.

Odnosno, pozivajući se na prethodno navedenu izjavu Pitera Bajera, valjalo bi znati koliko je ukupno teritorije Srbije pokriveno rudarskim otpadom i koliko je površinske i podzemene vode, kojima Srbija nije bogata, ugroženo njime.

Ali opasan rudarski otpad nije jedini za koji nedostaju podaci – nedorečenosti pokazuje i Izveštaj o upravljanju otpadom 2011-2019, koji objavljuje svake godine Agencija za životnu sredinu.

Srbija još uvek nema postrojenje za tretman opasnog otpada

Prema podacima iz poslednje objavljenog Izveštaja o upravljanju otpadom u 2019. godini je proizvedeno 78.413 tona opasnog otpada prvenstveno u industriji, a na grafikonu su prikazani podaci za osam prethodnih godina, uključujući i podatke o količinama tretiranog, izvezenog i deponovanog otpada.

Analiza ovih podataka ukazuje da je i u njegovom slučaju deponovanje najzastupljeniji tretman.

Podaci o količinama tretiranim u Srbiji odnose se pre svega na količine opasnog električnog i elektronskog otpada za koji u Srbiji postoje reciklažni kapaciteti.

I pored toga što se ratifikacijom Bazelske konvencije Srbija obavezala još davne 1999. godine da upravlja opasnim otpadom na odgovoran i bezbedan način i u skladu sa preporukom da se on tretira najbliže mestu nastanka, do danas nije izgrađeno postrojenje za tretman opasnog otpada, što Srbiju dovodi u rizik da ako Evropska unija odluči da zabrani uvoz ovog otpada na svoju teritoriju, jedina alternativa u Srbiji bude njegovo deponovanje.

Gde je nestalo skoro 370.000 tona opasnog otpada?

Pored činjenice da se industrijski opasan otpada u Srbiji i dalje odlaže na deponije zabrinjava još nešto – utisak da Izveštaj o upravljanju otpadom Agencije za zaštitu životne sredine zapravo niko ne čita i da se niko u resornom Ministarstvu ne bavi analizom ovih podataka. Jer kako drugačije protumačiti to što iz godine u godinu ovaj izveštaj pokazuje da se u Srbiji proizvede više opasnog otpada nego što se tretira, i da na to niko ne reaguje.

A neko bi morao da reaguje, jer kad se sabere kumulativni efekat ove razlike za period od osam godina nedostaje podatak o tome kako je tretirano čak 367.389 tona opasnog otpada.

Dakle, ako uzmemo da je Izveštaj o upravljanju otpadom zvanični dokument možemo da konstatujemo da zvanično ne znamo gde je završilo skoro 370.000 tona opasnog otpada.

Imajući gore navedeno u vidu teško je ne zapitati se preti li Srbiji opasnost od opasnog otpada, čak iako Rio Tinto ne otvori rudnik litijuma?

Ako nismo sigurni da su nadležne institucije sposobne da upravljaju podacima o opasnom otpadu, kako da budemo sigurni da mogu da obezbede pouzdan monitoring i kontrolu istog?

Imajući u vidu transparentnost i kvalitet podataka o deponovanom opasnom otpadu, lako je posumanjati da na kraju on završava u našem tanjiru, a da mi to ustvari ne znamo.

A valjalo bi da saznamo odgovor na ova pitanja pre najavljenog referenduma. Ako ga uopšte i bude.

Izvor podataka:

http://www.sepa.gov.rs/download/Otpad_2011-2019_Finale.pdf

https://publikacije.stat.gov.rs/G2020/Pdf/G20201182.pdf

Autorka je ekspetkinja za upravljanje otpadom

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Preti li Srbiji opasnost od opasnog otpada?”

  1. Све што ружи природу треба елиминисати а тек и што ружи и што загађује о томе не треба нико ништа да се пита већ да се ради .

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.