Grahovo (2): Sećanje na herojska vremena

Krune se kamene stepenice, mnogo je „drače“ ali ljudi još svraćaju da posete ovaj fascinantni prizor.

Kako je to neko slikovito napisao: „Između brda i mora postoji polje gdje se tajno sastaju vjetrovi Bijele Gore sa vjetrovima Boke. Oni samo načas zatalasaju poljsko cveće, a onda zamru.“

Da li je tako zamrla i ta varoš u sred tog neobičnog predela?

Zašto je toliko ruševina, a između njih još se svakodnevno kreće, vele, stotinak ljudi.

Zemljotres je dobro prodrmao Grahovo.

Ali u njemu je bilo „života“ i „živosti“.

Samo po neko pamti pogon rezanog alata sa kojim se moglo majstorisati sa drvetom iz obližnje pilane.

Bila i fabrika „šarenih dugmadi“.

Ali ono s čime su se ponosili u kraju bio je jedinstveni sirup od prirodne šumske maline koji je proizvodila „Bjelogorka“ iz Grahova.

Čitavo je Grahovo mirisalo po toj malini, kad se o malinama ništa nije znalo.

Bio mali hotel, pošta i banka i ambulanta… Od svega ne osta ništa. Podne je. Sedi jedan sto ljudi. Piju kafu.

Pored njih ruševine kuća koje niko ne obnavlja, zarastaju decenijama u korov i po kojima se uvijaju one puzavice koje polako ali uporno krune kamen i sećanja na ljude koji su tu nekada živeli.

Još se vidi poneka spomen-tabla iz herojskih vremena na kući na kojoj su još drveni kapci na prozorima. I ništa više.