Indija: Poljubac jednog slona

Istog časa riknu, žestoko, slonovski!

„Spešl lejdi, spešl lejdi!“, ulagivački mi se obraća njegov gazda.

Slon me gleda i podiže surlu. Priđoh malo bliže i pružih mu bananu. Brzo i vešto je zgrabi i stavi u usta. Na isti način nestadoše i druge, maramicom brišem ruke:

„Aai, gadža! Aai..!“ (‘Ajde, slone! ‘Ajde!), pišti gazda.

Posetioci zastaju, posmatraju nas, smejulje se ali – u širokom luku zaobilaze mesto gde stojim.

„Gde je..?!“, pitam sa slutnjom, a već osećam mekan dodir po temenu.

„Surla, gde mu je surla?“, pitam ponovo i – strepim… a da se dešava baš to što strepim potvrđuje Petrov smeh i reči:

„Surla mu je upravo na tvojoj glavi. Gadža te ljubi! Ode tvoja punđica!“

„Aii, aii!“, poskakuje gazda.

Smešim se kiselo. Stiskam zube i šake. Čekam…

Sa svih strana foto aparati škljocaju li škljocaju, a slonovski poljubac traje li, traje… čini mi se koliko i vek mog ljubimca!

Kad se okrenuh ugledah mu uši, smeđe sa ružičastim ivicama i sitnim pegama. Šire se, skupljaju i lepršaju kao krila džinovske ptice. Surlom čini čuda – savija je u spiralu – vrhom češe leđa svog čuvara ili tera roj muva sa svog stomaka. Gadža, kako ga sa poštovanjem nazivaju, ima požutele kljove i hrapavu kožu sa retkim dlačicama. U njenim namreškanim naborima na glavi, sjaji se majušno oko sa dugim trepavicama.

Okuražena, prilazim mu bliže sa ispruženom šakom. Surlom uze bombonu i ubaci je u usta. Na dlan stavljam papirnatu novčanicu. Dohvati je i pruži – gazdi. Kad krenusmo, pođe za nama.

„Osladila mu se zarada!“

Mnogi kažu da hati, kako Indusi od milja nazivaju „slona, svoju desnu ruku“ – nije baš uvek tako dobronameran i ljubak. Ne daj Bože da ga vidite kad se razljuti! U stanju je da ruši kuće, lomi drveće i sve što nađe pred sobom. U tom slučaju vlasnici znaju šta treba uraditi.