Predlog za izlet: Autobusom u Bečej, prava zimska avantura

Žena me je gledala u čudu, već odrasla deca pokušala da me urazume.

Ma, nema tu!

Na put, makar i sam.

Rekao sam im da ne brinu, ostavio im šta treba i izleteo napolje.

Nemoć stvara bes, a kod mene je sve počelo da kulja do neizdrža i zato sam se prenuo i krenuo na put.

„Ako je zima, nije lav, ne boji se ko je zdrav!“

Odlučio sam prvo za Sever.

Ne znam zašto.

Instinktivno.

Došao sam na Autobusku stanicu Beograd, gužve nije bilo zbog – 7, i gledao sam kuda ide prvi bus ka vojvođanskim gradovima.

Novi Bečej.

Kupio sam kartu za tamo.

Stigao sam u Novi Bečej, grad od nekih 15.000 ljudi, bez ikoga na ulici, dva sata kasnije.

Prvo što sam pitao čim sam izašao iz busa je da li je otvoren hotel.

Uputili su me u „Tiski cvet“.

Hotel je na samo stotinak metara od stanice.

Kad sam ušao, nisam znao kakvo blago krije.

To je mali SPA komplet od dva omanja bazena i saune sa mineralnom vodom.

Pa, da!

Još jedan gejzir Panonskog mora, pomislim.

To more je samo dvadesetak metara pod kopnom, nije isparilo.

Otrčim u sobu gde me je čekao spremni bade mantil i sjurim se u panonsku vodu.

Uživanje dopunjuje i jednosatna masaža.

Smeštaj i obroci sasvim zadovoljavajući.

Izašao sam sutradan da prošetam po mestu i otišao prvo na kej kraj Tise.

Ova reka, koja izvire u Ukrajini, a uliva se u Dunav kod Titela, naročito cveta u junu kad se pare vilinjski konjici.

Sada, u zimu, kraj Tise ne možete sresti ljude, a to meni upravo prija.

Zamišljam da sam, kao Robinzon Kruso, jedini čovek na planeti.

Nije loš trip.

Mada bi mi dosadilo, nisam one man band!

U gradu zimi i nema šta da se vidi, ali radi nekoliko kafana, restorana, kafića i jedna galerija, do koje, priznajem, nisam imao volje da idem.

Čujem od meštana da im je važan sportski centar i da imaju tradiciju u kolektivnim sportovima, pre svega u košarci i odbojci.

Ja samo znam za Evu Braun i jedva čekam njihov novi nastup u Beogradu, za Dan zaljubljenih.

I ovde, kao i u drugim našim gradovima veliki je odliv mladih.

Čujem da je u susednom Bečeju gotovo svako ko je mogao otišao.

To me rastužuje, jer ovo su bogati krajevi i ima šta da se vidi, doživi.

Doduše, ako su sve zemlje u ovom delu suočene sa „kartama u jednom pravcu“, a što bismo mi bili izuzetak?

Svako traži bolje mesto za sebe pod suncem!

Nekome je, ovo što mi imamo, bolje od pređašnjeg, ali našoj mladeži su očigledno bolje zemlje Evropske unije, Amerike i Komonvelta.

Nije to ništa novo.

I moj se jedan čukundeda odselio za Ameriku, ali se njegov sin vratio u Srbiju pred Prvi svetski rat!

Daleko bilo da ja nešto slutim, naprotiv.

Mi ćemo biti nova Švajcarska, je li tako?

Kao da su Švajcarci pametniji od nas !?

Trećeg dana pravim brejk i odlazim do pomenutog (starog) Bečeja.

Na ulici nema ljudi jer je temperatura skoro – 10, što meni i odgovara i onda pevam ex yu rock hitove na glavnom bečejskom trgu, zamišljajući da sam ulični muzičar u Beču, gradu – da ga Balkan prevrne, a naši iz svih republika i pokrajina mi pune šešir novčanicama.

Posle tog tripa pokušavam da uđem u pravoslavnu crkvu na glavnom trgu gde je, internet mi veli, čuveni ikonostas Uroša Predića.

Matrak!

Zamandaljeno je u 11 pre podne.

Ulazim u Bečejsku glavnu autobusku stanicu.

Vrata su otvorena, ali ništa ne radi.

Kakav je ovo javašluk?

Izlazim na ulicu i pitam prvog prolaznika.

Kaže mi da bus za Beograd staje na ulici.

Hej, je li to moguće?

Nego šta je!

Najmanje dvadesetak ljudi čeka, to su prvi ljudi koje sam sreo tog dana.

Čekam i ja, šta ću.

Stvarno u terminu stiže bus i puni se.

Većina tih ljudi ide za Novi Sad, gde se bus puni putnicima za Beograd.

Tišina je tokom celog puta besprekorna. Fanđo se ne drogira turbo-folkom, što je prijatno osveženje.