Slavonski Brod: Kamenje u džepu 1

Bila je to prva fabrika vagona u jugoistočnoj Evropi.

Osnovana je dvadesetih godina u Slavonskom Brodu. Deo mojih školskih raspusta provodila sam svake godine u tom gradu širokih ulica. Moja sećanja su sećanja na Savu koju sam sa svojim rođacima nestašno preplivavala ili plovila na čamcu mog tetka strastvenog alasa.

Tu sam čitala „Zgode šegrta Hlapića“. Tako su počela i moja zanimanja za Ivanu Brlić Mažuranić, koju su poredili sa Andersenom jer je umela maštati i pisati nove bajke. Još je u Slavonskom Brodu, gde se udala, njena kuća u kojoj se veoma mlada starala o petoro dece, vinogradima, domaćim životinjama, kuhinji i pisala. Divno pisala i svaki put kad bi napisala, tonula je u sve veću tugu, kao što je s godinama tonula u siromaštvo, iako je bila prva žena dopisni član Jugoslovenske akademije nauka I umetnosti i bila tri puta nominovana za Nobelovu nagradu.

Kad sam čitala „Priče iz davnine“, jedna od njih, „Šuma Striborova“ uvek me podsećala na slavonske šume i taj hrast u koji sam se trajno zaljubila. Ubila se u jednoj bolnici u svom Zagrebu, gde je nekada sedela za bogatim stolom dede joj bana Ivana Mažuranića, jer više nije imala para ni za kartu do Slavonskog Broda. U Slavonski Brod sam svratila prošlog leta posle više decenija i popila kafu na trgu kraj spomenika Ivane Brlić Mažuranić.

Taj njen tužni kraj uvek me podsećao na tragični kraj Virdžinije Vulf. Nekako, kad pišeš, kao da stalno nosiš to kamenje u džepu gledajući vodu.

I dok sedim u Šarganu s proleća i gledam vagone starog dobrog „ćire“ sa „žigom“ da su proizvedeni u Slavonskom Brodu, setim se da je u istom tom gradu rođen Branko Radičević, pesnik, pola veka stariji od Ivane.

Da li je poneo sa sobom taj slavonski zimski splin koji je u elegije pretvorio ili ga je savski vrbak i onaj isti „striborovski“ šum hrasta inspirisao mladim zelenilom, pa je na narodnom jeziku prvi pesme pevao, razdragano, mladalački „.. divno sunce sija…“. Nekako sam rastući s knjigama, volela tog pesnika koji se umeo radovati i zaljubljivati, a onda tako teško patiti. I sve stalo u taj kratki život.

Ne, nisam se dizala „međ zvezdice“, ali pevala jesam altom što su mnogi voleli „Kad bi ove ruže male…“. I, eto, u sred tišine na železničkoj postaji u Šarganu, s pogledom na stare vagone proizvedene u Slavonskom Brodu, dođe mi taj stih Branka Radičevića:“NJe više nema, to je bio zvuk“.