Bez jasnog osećaja i doživljaja sebe i drugoga kao osobe nije moguće ni odnositi se prema sebi i drugome kao prema osobi. Šta je to osoba? Šta je ključno u tom doživljaju sebe i drugoga?

Osoba kao okrugla soba

Kad čujem reč osoba, mene to asocira na okruglu sobu, na jednu celinu u kojoj se nalazi sve što čovek jeste, na celokupnost, integrisanost svega što jesmo. Sva naša iskustva su u toj sobi, naše telesno, duhovno, svesno, nesvesno, naše uloge, potrebe, emocije, misli…Ljudska bića, zbog raznih bolnih, neprijatnih iskustava, strahova, krivice, stida…neke delove sebe sakrivaju, odcepljuju od te celine, projektuju u druge…Različite mehanizme odbrane koristimo kako bismo sakrili ili odbacili neke delove nas, i tako pregrađujemo tu okruglu sobu, postavljamo zidove zbog kojih izgubimo pregled celine. Postajemo fragmentirani. Gubimo širinu pogleda na sebe i drugu osobu. Zbog toga više ne vidimo osobu, već samo njene određene delove. Kada se to desi, nema više stvarnog odnosa između dve osobe (ili odnosa sa samim sobom kao osobom), već izdvojeni delići nas međusobno komuniciraju. To je ključni izvor problema u judskim odnosima.

Kako postajemo predmeti

Na primer, živeći u okruženju u kojem je sramota imati nežne emocije i slabosti ako si muško, mladić sakriva taj deo sebe od sebe i drugih. On je „mačo“, muškarčina koja se dokazuje, posebno pred drugim muškarcima svojim sposobnostima za osvajanje žena. Ima izražene seksualne potrebe, i zgodne žene vidi kao seksualne objekte i trofeje („lupa recke“). Žena za njega nije osoba, jer on vidi samo jedan aspekt nje-seksualnu atraktivnost. Međutim, ni on sebe ne vidi kao osobu. Nad njim dominira jedan aspekt njega-potreba za seksom, osvajanjem i dominacijom. Zar i taj muškarac nema potrebe za nežnošću, razumevanjem, prihvatanjem, ljubavlju, prijateljstvom u ljubavi, poverenjem…Ima, naravno, kao i sva ljudska bića, ali su te druge potrebe sakrivene u tajnim odajama „O sobe“ koja više nije okrugla. On, kao celina, postaje sredstvo za zadovoljenje jedne svoje potrebe-postaje upotrebni predmet.

Kada jedna potreba ili grupica potreba dominiraju nad ostatkom naše ličnosti, gubimo sebe kao osobu. Drugi ljudi, takođe, postaju sredstva za zadovoljenje te moje dominantne potrebe. Ja ih gledam kroz nju.

Kada jedna potreba ili grupica potreba dominiraju nad ostatkom naše ličnosti, gubimo sebe kao osobu. Recimo, ako sam narkoman. Potreba za drogom poništiće moje druge potrebe, sistem vrednosti, dostojanstvo, potrebu za sigurnošću, povezanošću sa bitnim ljudima…sve će se to podrediti toj jednoj potrebi i ja ću, kao celina, postati sredstvo za njeno zadovoljenje. To se dešava kod bilo kojeg oblika zavisnosti-zavisnosti od hrane, seksa, alkohola, druge osobe… Neka potreba dominira mojim životom i ja se pretvaram u njenog roba.

Drugi ljudi, takođe, postaju sredstva za zadovoljenje te moje dominantne potrebe. Ja ih gledam kroz nju. Psihoanalitičari takav način odnosa sa ljudima nazivaju „self-objekti odnosi“. To su odnosi u kojima druge ljude ne doživljavamo kao osobe, već kao produžetke sopstvenih potreba. Ali, to važi i z naš odnos prema nama samima.

Često čujem žalbe roditelja na to kako ih njihova već odrasla deca doživljavaju kao sredstvo. Zovu ili dođu samo kad im nešto treba, kao da roditelji postoje samo da zadovolje njihove potrebe, da nisu ljudska bića koja takođe imaju potrebe i kojima bi nešto trebalo i dati, razmeniti se. Druge ljude gledamo kroz njihove uloge, a ne kao ljudska bića. Postajemo, očevi, majke, sinovi, ćerke, braća, sestre, profesori, lekari, advokati… Na osnovu tih uloga se očekuju određene stvari, podrazumevaju određene stvari…na osnovu njih se sudi o tim ljudima, prave generalizacije…i gubi se doživljaj tih ljudi kao osoba, doživljaj celine. Delovi sobe predstavljaju celinu, postajemo „okruglo pa na ćoše“.

Čovek kao sredstvo za zadovoljenje potreba

Jedna od izreka iz „Geštalt“ psihoterapije glasi: „ Ja činim svoje, ti činiš svoje, Ja nisam na svetu da bih ispunio tvoja iščekivanja i ti nisi na svetu da ispuniš moja. Ti si ti, a ja sam ja, Ako se slučajno sretnemo, to je lepo Ako se to ne dogodi, tu se ništa ne može.“ (F. Pearls)

Drugi ljudi, dakle, nisu sredstva za zadovoljenje naših potreba. Ni mi sami nismo sredstvo za zadovoljenje neke naše potrebe. Ona se mora uklopiti u celinu, uskladiti sa drugim našim potrebama, “dogovoriti se sa celinom”, a ne postići dominaciju na uštrb drugih delova nas ili drugih ljudi. Drug Tito je to lepo rekao govoreći o pokretu nesvrstanih, poželjno stanje je “aktivna miroljubiva koegzistencija”. Takvo stanje treba da postoji unutar nas samih da bismo bili osobe. “Kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna”. Kad neki aspekti nas ne pokušavaju da preuzmu vlast nad drugim delovima nas, u kući može da vlada mir i dogovor.

Naravno, ne mogu sve naše potrebe biti zadovoljene, posebno ne u isto vreme. Nekada se privremeno odričemo zadovoljenja jedne potrebe da bismo zadovoljili drugu, ali je to stvar odluke, unutrašnjeg dogovora sa samim sobom, raspodele vremena i energije u zavisnosti od zajedničkih ciljeva, ciljeva osobe kao celine.

Potebno je da se, na primer, osoba neko vreme napregne da bi postigla neki uspeh. Međutim, ako ta potreba za uspehom trajno nadvlada, ona može dovesti do radoholizma, zanemarivanja privatnog života, dragih osoba, upadanja u kandže ambicije, zanemarivanja zdravlja, psihosomatskih oboljenja… Zamislite kako bi to izgledalo kada bi čovek, recimo, trenirao samo jednu nogu. Posle nekog vremena ta noga bi bila prilično jaka i razvijena. A ona druga slaba? Šta sa njom? Zar ne bi taj čovek hodao kao da je ćopav? Zar se veliki broj ljudi ne uhvati u tu zamku potpadanja pod vlast neke svoje potrebe?

Dakle, da bi smo se odnosili prema drugima kao prema osobama, a ne kao prema predmetima, potrebno je da se tako odnosimo i prema sebi. I obrnuto. Za to je potrebno da ne pregrađujemo svoju „O sobu“ zidovima, da ne odcepljujemo neke aspekte svoje ličnosti, i da gledamo na druge kao na osobe, ljudska bića koja nisu produžetak naših potreba, uloge koje imaju, sredstva za zadovoljenje naših ciljeva. Ako to ne činimo, stalno ćemo manipulisati jedni drugima i samima sobom, i robovati parčićima naše ličnosti.

Autor je O.L.I. Psihoterapeut i edukator

jnebojsa@ikomline.net

www.olicentar.rs

063 1575082