Foto: Privatna arhivaIako početak, zbog kašnjenja i nesporazuma u avio prevozu nije obećavao, nije se pokajao. Vredelo je. Kragujevčanin Filip Mitrović proveo je mesec dana u „toplom srcu Afrike” kako zbog gostoprimstva i ljubaznosti stanovništva nazivaju Malavi.
U istočnoj Africi Filip Mitrović (39) istoričar koji se bavi kreativnim pisanjem, boravio je od 29. decembra do 22. januara na poziv svoje kume i školske drugarice Jelene Božinovski i njenog supruga Martina. Ali, sam odlazak nije bio lak.
Let iz Beograda za Istanbul je kasnio, što je automatski povuklo „raspad” čitave planirane rute leta.
– Propustio sam let za za Adis Abebu gde sam trebao da presedam za Lilongve u Malaviji. Morao sam da prenoćim u Istanbulu o trošku aerodroma pa sam se sutradan preko Tanzanije i Dar es Salama uputio za Afriku. Svi putnici u avionu išli su za Zanzibar gde je sada leto, a ja sam jedini bio za Malavi. Na aerodromu mi je, verovali ili ne, poslednjeg dana 2022. godine rukom ispisao avionsku kartu. Ali, prošlo je. Shvatio sam da je kod njih sve kao i kod nas – čista improvizacija i na prvi susret odmah „kliknuo” sa Afrikom, priča uz smeh Filip.
Ali, ni let za Lilongve nije bio direktan a svi putnici su presedali na dalje letove za Zimbabve i Zambiju.
– Ostao sam sam u avionu i kopilot me pozvao dok smo čekali na areodromu posadio na pilotsko mesto i detaljno pokazao nove uređaje za upravljanje avionom i kako su se modernizovali. Dosta sam naučio gadžetima za letenje, nastavlja naš sagovornik koji je u Lilongve stigao 31. decembra posle više od 50 sati putovanja.
Usledila je eksplozija emocija, jer je on poslednji gost koga su kuma Jelena njen suprug Martin i kumići Zara i Maksim čekali. Naime kuma Jelena koja već tri godine živi u Malaviju okupila je ekipu svojih prijatelja iz odeljenja u Prvoj kragujevačkoj ginaziji, IV/7, u kojoj su sem Filipa bile još i Mila Čurić, koja živi u Južnoj Africi i Natalija (devojačko Dimitrijević) Avramović, rediteljka filma „Prolećna pesma”.
Doček je, kao što je i red, ne afrički već naš počeo sa rakijom. Ovaj domaći produkt koji Filip sam peče sa ujacima Musom i Prežom u gružanskom selu Vučkovici preneo je preko svih zemalja i kontinenata koje je preleteo. Domaća šljivovica je odmah izazvala oduževljenje tamošnjeg američko-engleskog ugostiteljskog para.
– Oni drže restoran u Lilongveu i pokazali su veliko interesovanje za distribuciju naše domaće. Tako bi ona stigla i dalje od Klimnadžara dokle nekada stigli Zastavini automobili, duhovit je Filip.
Pošto je u Malaviju stalno leto, posle početne rakjice uslodila je i tamošnja tradicionalna dobrodošlica za doček – bacanje u bazen. Filip je skočio sam i to salto na opšte oduševljenje lokalne i internacionalne ekipe.
Zasluženi odmor, pa novogodišnja žurka. Negov dolazak u Lilongve poklopio se sa Madoninim dolaskom koja je u ovoj zemlji izuzetno cenjena jer je usvojila četvoro dece iz Malavija. Filip je ipak propustio svetsku mega zvezdu i opredelio se za kućnu žurku sa prijeteljima koje nije video godinama.
U novu godinu ušao je izletom na jezero Malavi koje se prostire duž čitave granice sa Mozambikom.
– Za nas koji dolazimo van Afrike, iako je Malavi brdsko-planinska zemlja i tamošnji komarci nisu malarični ipak su nam odmah dali pilule za prevenciju malarije, koje nastavljate da pijete i pet-šest dana po povratku. Spavanje u komarnicima se podrazumeva. i ako ima komaraca nisu zarazni ali odmah nam dali pilule prevencija malarije, još pet-šest dana po povratku. Jezero je ogromno, kao more, prostire duž čitave granice sa Mozambikom i nestvaran je događaj kupanje 1. januara, navodi on.
A, na jezeru – igre na vodi, džet-ski, vožnja čamcem, na „banani”. Ekipa iz Kragujevca odvojila je jedan dan samo za zebe koje su proveli na ostrvu Plava zebra.
– Ostrvo je prelepo i ima poseban biodiverzitet. Spazio sam afričkog orla ribara sa belom glavom, sličnog onom koji stoji na američkom grbu. Poseban doživljaj bio je kada je na samo metar od mene iz žbunja izašao veliki afrički varan, lokalno ime zanjega je monitor, blizak rođak komodo zmaja. Deluje zaista strašno ali je dobroćudan, navodi Filip koji je vereme provedeno na ostrvu iskoristio i da se „izgrli” sa stablima slavnog baobaba.
Na obali Senga beja imao je i bliski susret sa bebom nilskog konja, koju je pošto ju je majka odbacija usvojila Egleskinja koja tamo drži smeštaj za turiste. Takođe retko jutarnje iskustvo za čoveka iz naših krajeva.
Doživeo je i manju nesreću prilikom džet skijanja pa je za lokalce postao skarfejs mzunga (lokalno ime za sve belce).
– Prvu pomoć mi je ukazala devojčica iz Holnadije, medicinska sestra, a kompletan tretman odradio je vojni lekar iz obližnje baze jer tamo nema nema bolnice. I boravak kod njega bio je „kao kod nas” – vatica, jod i teraj, nije ti ništa, priča Filip.
Preko 90 posto stanovništva Malavija živi bez struje. U kolibama od drveta, trske i slame, bez temelja. Voda im nije za piće. Baza ishrane je kuruz, jelo od projinog brašna – sima, po teksturi nešto između kačamaka i proje. Jede se klot, rukama.
– U toku dana oni obroke „premoste” nekim tropskim voćem koje uberu sa drveta poput banane, ananasa, avokada… čiji ukus ne može da se poredi sa istim tim voćkama u evropskim piljarnicama i na pijacama, a dan se pregura predveče podelom plodova jezera i reka – prženom ribom, pojašnjava Filip.
Ribolov kreće izutra, zabaci se mreža, a onda se pred zalazak sunca izvlači na ruke. I baš mora da se zapne, junački. Na jezeru Malavi, u zalivu Senga, proveo je nekoliko dana sa ekipom lokalnih ribara koji su ga „prihvatili na keca”.
– Na naš Badnji dan, kada sam sišao na plažu, prilazi mi vođa ribarske ekipe i pruža mi štapić sa nekoliko plavičastih ribica i kaže: „Brate ovo je tvoj deo”. Gest koji me je zaista dirnuo. Inače ribari za večeru odvoje samo par riba, koliko njihova porodica može da pojede te noći a ostatak prodaju nakupcima za gradske ribarnice, takav je kod njih način života, kaže on.
Vraćaju se u Lilongve da proslave Božić. Plan kume Jelene bio je da Filip tamošnjoj internacionalnoj i malavijskoj domicilnoj ekipi dočara naše božićne običaje. Svima se dopalo lomljenje česnice a gošća iz Amerike je izvukla pasulj i kukuruz. Usledila su detaljna pojašnjenja šta koje znači i predstavlja. Paru za česnicu koju je Filip poneo iz Srbije je Levi Martinov sin iz prvog braka i Filipov budući saputnik kroz Afriku.
Već sutradan su krenuli na turu i avanturu od 1.000 kilometara po Malaviju. Uz Levija i njega saputnik im je bio i vozač Džo Banda, koji ga je dočekao i na areodromu iz lokalnog plemena Čeva, ogranka velike Bantu grupe naroda.
Prva stanica bio je grad Mua, mesto od kojeg je krenulo hrišćansko misionarenje po Njaslendu što je bio kolonijalni naziv za ovaj deo kontineta gde su razgledali istorijski muzej ali i galerije savremenih umetnika.
– Malavi ima nizak stepen obrazovanja, među poslednjim zemaljama u svetu. Više vole stari, plemenski način života – ubiranja plodova i lova. Većina stanovništva nema ambicije da se školuje, što iz ugla zapadne civilizacije deluje kao pakao i neprihvatljivo. Ali, nema ni posledica i nusproizvoda te civilizacije poput stresa i depresija koji su im potpuno nepozati, ističe on.
Svi ljudi koje je sreo bili su stalno nasmejani i ljubazni, opravdavši nadimak Malavija – „toplo srce Afrike”.
Usledio je obilazak safari parka iako je nije sezona zbog kiša i ponovo buđenje i šetnja sa antilopama, impalama, kuduima i marabuima. Ali i „spavanje” uz neposrednu blizinu nilskih konja i njihovu stalnu riku i naravno, komarce.
– Poseban prizor je bio kada smo uočili šest geparda kako zadovoljno dele svoj jutarnji plen zadovoljno mlatarajući repovima. Zbog sezona kiša sve je bilo tako zeleno, zeleno kakva nijansa kod nas ne postoji, iskren je on.
Posle safarija obišli su Zombu, prva prestonica bivše britanske kolonije koja je to bila do 1975. godine do „premeštanja” u Lilongve.
– U Zombi postoji deo sa kolonijalnom aritekturom što je atipično za Malavi jer oni mahom žive po kućicama i kolibama. Takođe tu je i jedan od retkih uiverziteta u zemlji. A, iznad grada uzdiže se istoimena planina sa prelepim vidikovcima, jeterima i vodopadima, nabraja Filip.
Boraveći na Imperijalnom vidikovcu posvećenom Hajlu Selasiju, u razgovoru sa lokalnim stanovništvom uverio se da je on za njih i danas „najveća ličnost koja je ikada postojala u Africi”. I sam vidikovac posvećen njemu je u rastafarijanskom fazonu.
Đir po Malaviju su završili u gradu Blentajeru, drugom po veličini u zemlji i koji je dobio ime po rodnom mestu najčuvenijeg istraživača afrike Dejvida Livingstona.
– Što bi rekli po srpski na kraju puta bili smo već dekintirani. Kum Martin je potegao svoje holandske poslovno-prijateljske veze i mesto pansiona u nekom ćumezu nagrađeni smo boravkom u milionerskoj vili izva grada, nekadašnjem hotelu sa nestvarnim pogledom. Uživali smo u vidiku i pansionu koji nam je pao s neba, priča on.
Tamošnji kućepazitelj mister Benson odmah ga je „kupio”.
– Bio je to prvi i jedini čovek u Malaviju koji je ne samo čuo za Srbiju nego je tačno znao da smo na Balkanu, da se granićimo sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, a, da je Grčka blizu. Za to sam ga odmah nagradio sa tri „fante”, koja je u Malaviju „zvanična jedinica” ako nekoga hoćete da počastite ili nagradite za uslugu, kaže Filip.
Zahvaljujući kumi Jeleni i njenoj firmi „180.earth” obišao je istok ovog kontinenta.
– Njena ideja je bila da baš „osetim” pravu Afriku, napišem neki putopis ili priče koje će biti objavljene, navodi Filip koji već radi na ostvarenju ove zamisli ali i svom ponovnom odlasku u Afriku jer je napuštajući obećao da će se opet vratiti.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
