Dučić, ženevski student, nazvao je Ženevu gradom koji je izgubio dušu, gradom koji je od crkve postao „drumska gostionica“. Našao bi možda simboličnu potvrdu u mojoj braseriji sa papirnim stoljnjacima, krčmi odgovarajućeg imena – „Bagatelle“. Ali Ženeva je ipak ostala Olimp sećanja onoliko koliko i svi oni Olimpi Evrope koji su danas, makar jednim svojim delom, dučićevske gostionice za putnike iz celoga sveta: Pariz, London, Berlin, Cirih…

Možda se metamorfoza Ženeve iz živog Olimpa u Olimp sećanja nad površinom drumske krčme jedino odigrala nešto ranije. Ali i sećanje na Dučića se, u međuvremenu, pridružilo ovom Olimpu, ušlo u njegovu pripovest i postalo deo onoga što je, možda, pesnik zvao „dušom“ grada, dušom koju Ženeva i zbog njega i njegovog života u njoj, nije sasvim izgubila. Ili je barem uvek iznova traži.

Po Dučićevom tragu krećem, u ne tako rano ženevsko jutro, i nalazim, uzletevši nekakvim flegmatičnim švajcarskim tramvajem ili trolejbusom do pod vrh starogradskog brda, njegov nekadašnji dom u jednoj danas elegantnoj sporednoj ulici, nedaleko od biblioteke. Kod interfona nema imena stanara, samo brojevi za ulazne šifre. „Sezame, otvori se“ ne pomaže; ovo nije kalifat Harun-al-Rašidov, već Evropa 21. veka. Broj je ovde i na ulaznim vratima kuća preuzeo premoć slova.

Dok nemušto stojim, jedan od stanara napušta zgradu. Teška vrata ne vraćaju se odmah u svoje ležište i daju mi jedinstvenu priliku: ulazim, verovatno kroz sivkastu zonu švajcarskog prava, u nekadašnju Dučićevu kuću u centru Ženeve. Vitko stepenište, kao kod mnogih švajcarskih kuća, sa uzanim liftom, naknadno uglavljenim. Drveni paneli u ulaznom holu. Uobičajena sterilnost švajcarskih domicila, u međuvremenu luksuzom okovana. A ipak: zlatna boja! Kućevlasnici su odlučili da obaviju prostore kojima je Dučić svakodnevno hodio, bojom klasične snage, plemenitosti i raskoši.

Povezani tekstovi