Temperament, karakter, ličnost

Ova tri termina se nekada koriste u istom značenju, nekada se temperament i karakter tretiraju samo kao određeni aspekti ličnosti, ali ne postoji jasna podela koja bi ih precizno diferencirala.

Postoji veliki broj teorija ličnosti, ali nijedna do sada nije dala sveobuhvatno objašnjenje koje bi uključilo sve aspekte koje pojam ličnosti u sebi nosi. Tako nijedna definicija pojma ličnosti koju daju različiti teoretičari nije potpuna, ali se većina slaže oko toga da je ličnost jedan od temeljnih pojmova psihologije kao nauke.

Ličnost

Pod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan, konzistentan i trelativno stabilan sklop psiholoških karakteristika individue, koji određuje njeno karakteristično i dosledno ponašanje. Može se reći da je ličnost sveobuhvatni pojam koji pretenduje da pojedinca objasni u celini. Ličnost je jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji.

Temperament

Pod temperamentom se najčešće podrazumeva karakterističan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog temperamenta. Najpoznatija je podela na 4 tipa temperamenta: sangviničan, flegmatičan, koleričan i melanholičan. Sangvinična osoba se odlikuje brzim, kratkotrajnim emocionalnim reakcijama, lako menja raspoloženje, sklona je optimizmu i vedra. Koleričan temperament ispoljava snažne emocije, impulsivnost i naprasitost i teško kontroliše afekte. Flegmatik reaguje retko, slabo izražava emocije, miran je i staložen bez naglih promena u emotivnom doživljavanju i reagovanju. Melanholični temperament ima retke ali izuzetno intenzivne emotivne reakcije, koje dugo traju. Ima tendenciju ka negativnim emocijama, osećaju tuge i zabrinutosti.

Ova podela, iako nedovoljno osetljiva na sve moguće varijacije ljudskog reagovanja, doro predstavlja osnovne dimenzije po kojima se može pratiti emocionalno reagovanje ljudi. Obično se tvrdi da je temperament urođena karakteristika koja persistira tokom života osobe i boji sva njena stečena iskustva. Razlike u temperamentu kod ljudi se objašnjavaju razlikama u organizaciji rada nervnog sistema. Ipak, postoje i oni koji se neće složiti sa idejom da je temperament nepromenljiva instanca u ljudskom funkcionisanju, a to su uglavnom zagovornici teorija učenja, koji često pokušavaju da dokažu kako se određenim načinima treninga, može uticati čak i na promenu toka funkcionisanja autonomnih bioloških funkcija organizma.

Karakter

Pojam karaktera se pojavljuje u okviru mnogih teorija ličnosti, bilo kao osnovni ili prateći pojam u objašnjenju individualnog reagovanja pojedinca. Podrazumeva se da je karakter spoj različitih osobina nekog pojedinca koji daje celovitu sliku te osobe, ali ono oko čega se različiti teoretičari ne slažu jeste koje vrste osobina se smatraju karakternim osobinama. Karakter se često izjednačava sa ličnošću u celini, pa se sa tim terminom koristi naizmenično, ali može da predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće označava osobeni sklop pretežno socijalnih aspekata u strukturi ličnosti, motivacionih, moralnih ili konativnih. Nekada se ovaj pojam upotrebljava u još užem značenju, kao spremnost čoveka da se ponaša u skladu sa moralnim normama. (“Dobar ili loš” karakter u svakodnevnom značenju se prevodi kao moralan ili nemoralan čovek). Psihoanalitičar Vilhelm Rajh podrazumeva pod karakterom naviknute načine odnošenja organizma prema unutrašnjem i spoljašnjem svetu. To je tipičan način na koji osoba opaža i doživljava unutrašnju i spoljašnju stvarnost, načina na koji reaguje na nju, na koji se brani od te stvarnosti, izlazi na kraj sa problemim života…

Tipologije karaktera

Ono što je zjedničko svim teoretičarima koji su koristili pojam karaktera jeste uvođenje tipologije-svrstavanja ljudi u tipove karaktera. Karakteristika tipologija jeste da su dovoljno rastegljive da se u njima može prepoznati veliki broj ljudi, ali isto tako i da su neprecizne, nekada suviše neodređene i da nemaju univerzalno važenje. Ideja koja leži u osnovi ovih tipologija je da određene osobine uvek idu zajedno, što se često pokazuje kao nedovoljno dosledna zakonitost. Ipak, neki autori su, i pored manjkavosti i kritika, zadržali svoje tipologije kao zgodne načine da veliki broj ljudi podele u relativno mali broj karakterističnih modela preko kojih će ih opisati.

Da li ličnost i karakter postoje?

Svi ovi termini, a poseban karakter i ličnost, ukazuju na opštu ljudsku potrebu da se razume pojedinac, objasne njegovi postupci i predvidi ponašanje. Ovo važi koliko za razumevanje ljudi oko nas, tako i za razumevanje nas samih. Bez pojmova ličnosti i karaktera ne bismo mogli da predvidimo ponašanje osobe. Kada osobu procenimo kao određenu ličnost, sa svojim relativno stabilnim osobinama, onda možemo, relativno izvvesno, da predvidimo i njegovo buduće ponašanje.

Postoje i druga gledišta koja poriču opravdanost postojanja takvih pojmova kao što su ličnost i karakter. Oni su skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i idu čak dotle da tvrde kako ničije ponašanje ne možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti, posebno kada se radi o situacijama u kojima se osoba po prvi put našla. Umesto toga, oni ukazuju da je ljudsko ponašanje neodvojivo vezano za socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione uslove i da se bez ostatka može objasniti ovim faktorima.

Dakle, oni smatraju karakter i ličnost bespotrebnim, čak pogrešnim načinima interpretiranja nečijeg ponašanja. Čovek je socijalno biće, njegove reakcije su uvek reakcije na određenu vrstu stimulacije koja ima socijalno značenje. Iako se običnom posmatraču može činiti da su karakter i ličnost toliko očigledne determinante svakog pojedinca, to je samo pogrešna direkcija u načinu razmišljanja. Postupci se bez ostatka mogu objasniti specifičnim sklopom spoljašnjih okolnosti i uticaja koji one imaju na pojedinca. Da je to tako, govori i evidencija da se niko zaista ne ponaša potpuno dosledno nekoj crti koju mu zagovornici teorija ličnosti pripisuju. Niko nije u svakoj situaciji moralan, ili odgovoran, ili pak brz ili spor. Izuzeci su upravo ono na čemu takve teorije padaju, i gde se postupci ne mogu objasniti nikako drugačije nego u terminima situacionih varijabli.

Potreba za predvidljivošću

Ipak ovo mišljenje, pored toga što većini laika ne izgleda blisko, takođe nije prihvatljivo za većinu istraživača iz ove oblasti. Međutim, nedostatak opšteprihvaćene i sveobuhvatne teorije ličnosti, pa čak i nejedinstven stav oko definisanja osnovnih pojmova i dalje su najslabije tačke u oblasti psihologije ličnosti.

Ostavljajući ubeđenja o pravoj prirodi ličnosti po strani, i dalje postoje vrlo pragmatični razlozi zbog kojih priča o ličnosti pa i karakterološke tipologije imaju smisla. Zamislimo svet u kome nemamo ama baš nikakvu ideju o tome kako će se stvari odvijati. Najveći deo vremena čovek je upućen na socijalna zbivanja u svom okruženju, a u tom smislu i na sebe kao učesnika tih zbivanja. U svetu u kome ne bismo mogli da predvidimo ničije pa ni sopstvene reakcije, osećali bismo se fragmentisano, odsečeno i izgubljeno. Situacione varijable koje su najčešće van kontrole pojedinca, a često i teško opazive iz ugla učesnika, nisu dobar marker izvesnosti na koje bi čovek mogao da se osloni.

Ličnost protiv haosa

Dakle, ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika, veći bazična ljudska potreba. Iako moramo uzeti u obzir da čak i kada mislimo da nekog zaista dobro poznajemo, možemo da budemo iznenađeni nekom reakcijom koju nismo predvideli, to ipak stvara nemerljivo manju tenziju od pomisli da se iznenadimo svaki put kada se nešto dogodi. Nijedan čovek zaista nema za njega univerzalno važeći repertoar reakcija od kojih nikada neće odstupiti. Ali to niko ni ne tvrdi. Ono što ličnost čini konzistentnom jeste dovoljno velika verovatnoća perdviđanja ponašanja. Takođe, iako postoji beskonačno veliki broj različitih situacija u kojima se neka osoba može naći, u praksi pojedinac ima relativno ograničen broj iskustava u kojima svakodnevno cirkuliše, pa su zato i ekstremna odstupanja u ponašanju retkost.

Doprinosi psihologije ličnosti

Prva istraživanja karaktera pojavila su se na samom početku razvoja eksperimentalne psihologije i psihološke nauke uopšte. To su bile studije koje su proučavale fenomen individualnih razlika u vremenu reagovanja na stimuluse kod različitih ljudi. Te razlike su se pripisivale osobenostima pojedinaca koje su jednim imenom nazivane karakterom. Karakter je tom smislu predstavljao uobičajeni termin za ono što bi večina psihologa danas nazvala ličnošću.

Merenja osobina ličnosti

Istraživanja u domenu ličnosti koja su rađena u okviru kliničke prakse, u psihijatrijskim ustanovama, od strane lekara koji su ujedno bili i prvi psihoterapeuti, imaju i danas značajan uticaj na istraživače iz ove oblasti. Prema Džemsu, na primer, osobe se mogu okarakterisati po tome kako njihova svest bira sa kojim iskustvima spoljašnjeg sveta će se uhvatiti u koštac, a koja će odbaciti.

Ubrzo su istraživači došli na ideju da se osobine ličnosti mogu meriti i počela je da se razvija psihometrijska tradicija merenja individualnih razlika. Ponašanja, sklonosti, temperament, sposobnosti itd. postale su teme mnogobrojnih testova – inventara ličnosti koji su nastajali kao rezultat ovih istraživanja. Jedan od njih je i Vudvortov inventar koji je postao i model za kasnije testove ovog tipa.

Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni život individue predstavljen kao preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.

Jungova teorija introvertnosti i estrovertnosti je pokrenula nove pravce za opisivanje normalnih tipova ličnosti. Teorije koje se baziraju na tipologijama i pokušaju da se ljudi podele u određeni broj kategorija vuku svoje korene još iz frenologije i fiziognomije – disciplina koje su pokušavale da nađu vezu između fizičkih karakteristika ljudi i njihovog karaktera. Sa druge strane, tu je i tradicija geštalt psihologa koji su pitanjima ličnosti pristupali sa stanovišta celovitosti i nedeljivosti strukture koja predstavlja ishodište individualnog funkcionisanja svakog pojedinca.

Kasnije, u radovima Olporta i Vernona, traga se za grupama crta koje se javljaju zajedno, umesto dotadašnje prakse da se ljudi grupišu unutar samo jedne klasifikacije. Ličnost se zapravo našla u centru pažnje psihologa, možda i najviše zahvaljujući uticaju Olporta, koji je ovoj temi izborio status legitimne psihološke discipline. Za Olporta je ličnost dinamička organizacija psihofizičkih sistema koji u pojedincu određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini.

Pokret humanističke psihologije, posebno kroz uticaj Maslova, naglašavao je ličnu potrebu za samoaktualizacijom, suprotno koncepcijama o biološkoj determinisanosti ponašanja.

Pojavljivanje bihejvioralne psihologije značajno je skrenulo pažnju na sredinske uticaje u oblikovanju ponašanja. Bihejvioristi su propagirali ideju da ljudi učenjem formiraju svoje uobičajene obrasce ponašanja, kao i da ih, takođe učenjem, mogu menjati.

Testovi ličnosti

Različita teorijska gledišta su pokrenula talas istraživanja koja su rezultirala mnoštvom testova koji se koriste za ispitivanje strukture ličnosti. Značajan doprinos istraživanju ličnosti predstavlja uvođenje projektivnih testova kakav je test tematske apercepcije (TAT) koji se sastoji od slika sa nedovoljno ekspliciranim značenjem, koji dopušta lično osmišljavanje, a time i projektovanje ličnosti ispitanika u te slike. Druga projektivna tenika, Rošarhov test, sastoji se od niza mrlja u kojima ispitanici prepoznaju određena značenja u skladu sa organizacijom svoje ličnosti.

Značajno je i pojavljivanje ne malog broja objektivnih testova kakav je npr. Minesota multifazični inventar ličnosti (MMPI) koji je sastavljen od velikog broja tvrdnji i veoma je korišćen u oblasti dijagnostikovanja psiholoških poremećaja.

Tu je zatim EPQ, Ajzenkova skala eketroverzije-introverzije, neuroticizma i psihoticizma, kao i 5-faktorski model koji obuhvata ispitivanje dimenzija: otvorenosti, savesnosti, ekstraverzije, prijatnosti i emocionalne stabilnosti . Kada je psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte slaganje oko predmeta kojim se ona bavi.

Pitanje da li je ličnost nešto stečeno ili urođeno, kao i da li je nešto osnovno i stabilno ili promenljivo i prolazno često je dovodila do kritika samih pojmova kao što su tip, karakter, crta ličnosti. Kada je psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte slaganje oko predmeta kojim se ona bavi. Ne samo da nije postojala vodeća teorija u toj oblasti, većni dovoljno prihvatljiva opšta definicija pojma ličnosti. Ipak sve ovo nije sprečilo istraživaće i teoretičare da se ovom temom bave. Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost sržonoga što čovek jeste i što mu daje osećaj celovitosti, a to uverenje ne napušta ni istraživače ličnosti i pored očiglednih teškoća na koje nailaze kada je ova tema u pitanju.