Njegovo pogonsko gorivo je agresija koja je usmerena prema osobi kojoj pokušavamo da zalepimo „etiketu“ preosetljivosti.

Osetljivost

Osetljivost možemo da opišemo kao naš kapacitet da osetimo i reagujemo na podražaje koje dolaze iz naše okoline. U te podražaje spadaju najrazličitiji događaji u našoj neposrednoj i daljoj okolini i ponašanje, potrebe i osećanja ljudi koji nas okružuju. Ponašanje i postupci drugih ljudi mogu da se odnose direktno ili indirektno na nas, ili da nemaju veze sa nama, a da smo ih mi ipak registrovali i odreagovali na njih.

Mi se međusobno razlikujemo u tome šta primećujemo, a šta ne, na šta reagujemo, a na šta ne, i kojim intenzitetom. Kako ćemo reagovati na nečije ponašanje, osećanja ili potrebe zavisi od toga ko je ta osoba, u kakvoj je relaciji sa nama, kako mi doživljavamo njeno ponašanje i kakav je kontekst u kome se nalazimo. Iskustva koja nosimo iz detinjstva su takođe jedan od faktora koji mogu da utiču na način na koji reagujemo na podražaje. Zato nas neke stvari dotiču, neke pogađaju, a neke ne primećujemo.

Visoko osetljiva osoba

Visoko osetljiva osoba je termin koji opisuje ljude koji su naglašeno osetljivi (hiper-senzitivni) na spoljašnje stimuluse, udubljuju se više od ostalih pri obradi informacija i imaju jake emocionalne reakcije. Ovaj termin su skovali psiholozi Elaine i Arthur Aron sredinom 1990-tih godina. Prema autorima, u praksi to znači da visoko osetljivi ljudi reaguju češće, intenzivnije i emotivnije od ostalih na podražaje iz okoline, obraćaju veliku pažnju na detalje i treba im duže vremena pri donošenju odluka, jer vagaju svaki od mogućih ishoda. Oni su osetljiviji na iritantne zvuke od ostalih, izuzetno su savesni i pažljivi prema drugima i saosećaju sa drugim ljudima.

Preosetljivost je uglavnom u očima onog koji je samoinicijativno konstatuje kod nekog drugog i time sebe postavlja u poziciju arbitra.

Preosetljivost

U svakodnevnom govoru, preosetljivost je pridev koji ljudi često koriste da opišu ili označe nekoga za koga smatraju da se lako uznemiri i da ga pogađaju i povređuju stvari koje ne dotiču većinu ljudi. Preosetljivost je uglavnom u očima onog koji je samoinicijativno konstatuje kod nekog drugog i time sebe postavlja u poziciju arbitra. Neki od nas sebi daju slobodu i pravo da komentarišu i procenjuju tuđa osećanja, doživljaje i reakcije na određena ponašanja i postupke. Pritom, od strane osobe koja je predmet njihove procene ili „etiketiranja“ nisu pitani za mišljenje. „Ti si preosetljiv/a“, „Mnogo si svilen/a“, ili „Koja si ti mimoza!“ su neke od izjava koje se najčešće koriste na ovim prostorima kada neko samoinicijativno konstatuje da je onaj drugi „preosetljiv“.

Briga o nama ili etiketiranje?

Jedna stvar je kada nekome sa puno takta, pažljivo i saosećajno ukažemo da situacija koja ga pogađa možda i nije toliko strašna, kako se njemu u tom trenutku čini. To je odraz brige, poštovanja i razumevanja za tu osobu i ima za cilj da je ušuška i da joj ublaži patnju koju oseća. Da joj pokaže i drugu perspektivu iste situacije, koju ona možda u tom trenutku i ne vidi.
Sasvim druga stvar je kada nekome „zalepimo“ pridev koji ga opisuje u negativnom kontekstu samo zato što mi ne razumemo ili ne prihvatamo njegov senzibilitet.

Kada ljude svrstavamo u „preosetljive“ ili „svilene“, šaljemo im poruku da nemaju pravo da osećaju to što osećaju i da je nešto veoma pogrešno u vezi njih. Da nisu dovoljno dobri takvi kakvi su, da im nešto fali i da ih mi zbog toga ne prihvatamo, već kritikujemo, osuđujemo i odbacujemo.

Etiketiranje

Etiketiranje je samoinicijativno „lepljenje“ opisnih prideva drugoj osobi. Ti pridevi najčešće imaju negativan prizvuk, poput već pomenutog „Ti si preosetljiv/a!“ ili „Mnogo si svilen/a!“. Etiketiranje je agresivna i često impulsivna reakcija, koja u sebi sadrži kritiku, neprihvatanje i nerazumevanje druge osobe, njenih osećanja i potreba. Njegovo pogonsko gorivo je agresija koja je usmerena prema osobi kojoj pokušavamo da zalepimo „etiketu“ preosetljivosti. Kao da ona nema pravo da postoji kao takva i da oseća to što oseća, već ćemo mi svojom agresijom da je rasklopimo i ponovo sklopimo po našoj želji. Da sklopimo osobu koja je prihvatljivija za nas, ustrojena prema našim kriterijumima, između kojih je i kriterijum za osetljivost – po našim merilima šta može da je dotiče i pogađa, a šta ne.  

Kada ljude svrstavamo u preosetljive ili svilene, šaljemo im poruku da nemaju pravo da osećaju to što osećaju i da je nešto veoma pogrešno u vezi njih. Da nisu dovoljno dobri takvi kakvi su, da im nešto fali i da ih mi zbog toga ne prihvatamo, već kritikujemo, osuđujemo i odbacujemo.

Isto važi i kada neko pokušava da etiketira nas. Ono što gubimo iz vida je da ako mi neku osobu ne razumemo i ne prihvatamo, to ne znači da je i drugi ne razumeju i ne prihvataju. To samo znači da mi nemamo kapaciteta za to, pa koristimo etiketiranje da bi „svarili“ ono što ne razumemo, pa makar i pogrešno. Ono što je važno da osvestimo je da mi nismo mera svih stvari, već neko ko nepozvan, u napadačkom maniru i neprijateljski nastrojen ulazi u nečiji lični prostor sa idejom da tu osobu menja ili kažnjava.

Mi imamo pravo na svoja osećanja i na način na koji vidimo i procenjujemo događaje u našoj okolini. Ne možemo da utičemo na tuđe komentare, ali možemo na svoje odluke i izbore u vezi ljudi koji daju sebi za pravo da nas komentarišu – da li su nam uopšte potrebni, ili nam sa svojim sadržajima samo troše dragoceno vreme i energiju.

Kako izaći na kraj sa etiketiranjem?

Kada nas neko etiketira da smo preosetljivi, imamo odgovornost da zaštitimo sebe. Etiketiranje u sebi nosi poruke o neprihvatanju i odbacivanju. Ko je osoba koja nas ne prihvata i odbacuje? U kakvoj smo relaciji? Šta možemo da uradimo da bi se zaštitili?

Svako od nas reaguje drugačije. Jedni se brane i pravdaju, drugi prasnu i prekinu komunikaciju, a treći se povuku u sebe i zaćute. Neki biraju da ignorišu i ne upuštaju se u interakciju sa onim ko pokušava da ih etiketira. Mi imamo pravo na svoja osećanja i na način na koji vidimo i procenjujemo događaje u našoj okolini. Ne možemo da utičemo na tuđe komentare, ali možemo na svoje odluke i izbore u vezi ljudi koji daju sebi za pravo da nas komentarišu – da li su nam uopšte potrebni, ili nam sa svojim sadržajima samo troše dragoceno vreme i energiju.

Agresija, kritika i odbacivanje rađaju agresiju, kritiku i odbacivanje.

Ako smo skloni da druge ljude označavamo epitetima preosetljivosti ili „svilenosti“, treba da budemo spremni i na njihovu burnu reakciju, prekid komunikacije pa i same relacije.

Agresija, kritika i odbacivanje rađaju agresiju, kritiku i odbacivanje. S druge strane, ako kod sebe prepoznajemo sklonost ka etiketiranju drugih ljudi, možemo da izaberemo da radimo na sebi. Da istražimo kako kvarimo relacije sa ljudima umesto da ih gradimo. Kako biramo da povređujemo ljude i nemamo obzira prema njihovim osećanjima, čak i da ih prozivamo zbog onoga što osećaju. Cilj je da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo. Na taj način učimo da preuzimamo odgovornost za svoje postupke i umesto da zavisimo od sopstvenih impulsivnih reakcija, počinjemo da se oslanjamo na naše svesne izbore u relacijama sa drugim ljudima.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs