Neku noć smo, kao obično, krećući iz Starog grada i sporo se probijajući kroz bučnu gomilu, uplovili u Potkošljun, ostavljajući iza sebe huk turističke Budve. Tu negde, na prvom spratu nevelikog zdanja, tiho smo zakucali na vrata, za koja smo znali da se ne otvaraju „na zvonce“, i našli se u domu Vukovića. U tom tihom kutku, veličanstveno ignorišući duboku starost i sve što ona donosi sa sobom, vladaju Ivanka i Čedo.

Oni su tu izgradili svoj svet, satkan od najlepših trenutaka tako dugog zajedničkog života, pred kojim se pokunjeno povlače sve nakaznosti tekućeg vremena. U ugodnom čavrljanju bolesti su zabranjena tema. Razmenjujemo prikupljene viceve, razgovaramo o književnim zbivanjima, najčešće vezanim za domaćinove knjige, i neizostavno vraćamo se starim, najčešće grčkim filozofima, sa kojima je Čedo u dugogodišnjim rodbinskim vezama. I ništa ga od njih ne može odvojiti.

Vid je popustio, u devedesetim se to događa, ali on je, veli Ivanka, skoro čitavu prethodnu noć lupom iščitavao tekstove Plutarha i nekih drugih davnašnjih mudraca. Stara, prastara pisaća mašina, koja je ispisala tolike redove u knjigama „Sinovi sinova“, „Poruke“, „Sudilište“, „Mrtvo duboko“, i inim, uživa zasluženu penziju. Čedo, bez trunke nostalgičnosti, kroz šalu i blagu ironiju, pravi bilans svog prebogatog života i ostavlja zarazni utisak čoveka koji ništa ne zamera proteklom vremenu.

On je o sebi rekao šta je imao u svojim knjigama, sada je na drugima da sude, ako hoće, o njegovim sudovima i njegovim rečima. Rečima, pre svega. Kad god se nađemo u njegovom društvu, odemo bogatiji za neku neobičnu kovanicu, jer Čedo je, usuđujem se reći, kao niko pre njega, unosio u jezik nadahnute, nove, neobične i, nadasve, divno zvučeće reči: istorija je „istolika“; stare nagone i „nerazdore“ iznova baštinimo; Crna Gora je zemlja „uspravnica“…

Večeras smo počastvovani slušanjem najnovijih, neobjavljenih Jasninih pesama, koje nam čita sama autorka. Usputni komentari o okolnostima u kojima su stihovi nastali pomažu nam da ih potpunije shvatimo. Jasna piše misaonu poeziju i stoga je slušanje te poezije skopčano sa izvesnim naporom i poniranjem u njenu suštinu. No, to je jedini pravi put do lepoga, a toliko ga ima u Jasninoj poeziji. Slušali smo te večeri njena „crnokazna zaveštanja“ a u sebi poneli, pre svih, stihove upućene velikom slikaru Van Gogu, prema kome pesnikinja gaji trajnu i veliku naklonost: „Sva polja žuta / Žuto sunce i suncokreti / O dokle ćeš / Kroz crne ptice / Sebe u žutom kleti?“ „Crnokazni“ stihovi, kako bi to Jasna rekla, oponašajući svog oca u znalačkom kovanju smislenih novih reči.

Ništa se ne može reći o večeri provedenoj u kući Vukovića, a da se u centar zbivanja ne postavi Ivanka, Čedina dugogodišnja saputnica i Jasnina majka. Ona je, na izvestan način, spiritus movens, bilo da je reč o Čedinoj književnosti ili o Jasninoj poeziji. Ona sve pamti, sve zna da postavi na svoje mesto i odredi ritam svemu što se događa. Sa takvim utiskom odlazi se iz njene kuće, dok vas ona sa praga ispraća nasmešenim licem, na kome se Crna Gora prepliće sa njenim Zagorjem.