Veština suočavanja sa životnim nedaćama

 Onda kada znamo koji su rizici i kakve posledice mogu da izazovu, logično je da tragamo za načinima na koje oni mogu da se izbegnu ili da se njihov negativan uticaj eliminiše. Sa druge strane, svako od nas je opet doživeo situaciju koja je bila potencijalno ugrožavajuća i teška, a ipak nije uspela da nas izbaci iz koloseka. Takvih situacija se po pravilu teže prisećamo- prosto, o čemu govoriti kada ne postoji problem! Posledično, ispada da puno znamo o tome kako da popravimo štetu, ali nesrazmerno manje znamo kako da do nje uopste i ne dođe.

*****

Šta je to što nekim ljudima omogućava da nastave da funkcionišu čak i posle veoma stresnih i traumatičnih okolnosti koje ih zadese? U psihološkoj literaturi ova pojava se označava kao rezilijentnost i predstavlja kapacitet osobe se uspešno adaptira na promene, da odoleva negativnom uticaju stresora i izbegne pojavu značajnih disfunkcija

******

Šta je to što nekim ljudima omogućava da nastave da funkcionišu čak i posle veoma stresnih i traumatičnih okolnosti koje ih zadese? Ovo pitanje je postalo veoma aktuelno sedamdesetih godina među grupom istraživača koji su se bavili faktorima rizika za razvoj različitih poremećaja u populaciji mladih. Ali, umesto da se bave pitanjem šta sve može da krene naopako, oni su se fokusirali na jedan drugi fenomen: činjenicu da mnogi mladi, i pored izloženosti različitim psihološkim faktorima rizika, nastavljaju da se razvijaju bez značajnih poteškoća i postaju zreli, kompetentni i zadovoljni ljudi. Ova pojava se u psihološkoj literaturi označava kao rezilijentnost. Rezilijentnost predstavlja kapacitet osobe se uspešno adaptira na promene, da odoleva negativnom uticaju stresora i izbegne pojavu značajnih disfunkcija. Rezilijentnost je proces u kome osoba mobiliše svoje unutrašnje snage da sačuva ili povrati punu psihološku kompetenciju. To ne znači nepostojanje svesti o problemu, odsustvo bola, neulaganje napora da se problem prevaziđe. Rezilijentnost upravo predstavlja snagu da se neki problem podnese i da se sa njim izađe na kraj.

* Rezilijentnost kao proces

Rezilijentnost nije karakterna osobina ili crta ličnosti. To nije sposobnost koju neko naprosto ima ili nema. Rezilijentnost je odlika normalnog adaptacionog sistema čoveka i ima aktivnu zaštitnu ulogu. Ona se ogleda u afektivnoj regulaciji, u povezivanju sa drugima, u racionalnom rešavanju problema i aktivnoj potrazi za sredstvima zaštite. To je složen proces koji obuhvata kognitivno razumevanje situacije, emocionalni stav prema događaju i veštinu upotrebe svrsishodne akcije. Iako se svi rađamo sa određenim potencijalom za odupiranje ugrožavajućim pojavama, ne može se reći da je rezilijentnost urođena sposobnost. To je veoma dinamičan sistem, koji je u stalnoj promeni pod uticajem individualnog iskustva i korišćenja urođenih potencijala. Osoba koja je u jednom trenutku pokazala zavidan stepen rezilijentnosti, može se potpuno izgubiti pod naletom nekih drugih okolnosti na koje nije toliko imuna. Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. Ova sposobnost se uči, vežba i razvija.

******

Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. U značajnoj je sprezi sa opštim razvojnim procesima, odnosima sa značajnim drugima i specifičnim životnim okolnostima osobe.

******

* Preduslovi kapaciteta za rezilijenciju

Rezilijentnost je u značajnoj sprezi sa opštim razvojnim procesima i ispunjavanjem razvojnih zadataka tokom života. Postoje mnogi razvojni modeli koji razvoj posmatraju iz različitih uglova, ali ono što im je zajedničko jeste ukazivanje na sukcesivno i postepeno sticanje određenih kompetencija. Svaki stadijum razvoja iz koje god teorije da dolazi, ima svoje specifične izazove koje jedinka treba da savlada. Svaka etapa razvoja predstavlja novi izazov za sticanje kompetencije rezilijentnosti. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti. S obzirom da su rane godine kritične za uspostavljanje bazičnih sposobnosti, rezilijentnost se takođe u tom periodu postavlja na svoje osnove.

Odnosi sa drugima, a naročito sa roditeljskim figurama, u ranom detinjstvu su od velikog značaja za adekvatan razvoj rezilijentnosti. Odrastanje u toploj i podržavajućoj sredini kod deteta stvara osećaj sigurnosti. Time mu se šalje poruka da je vredno i voljeno kao i da je svet sigurno mesto u kome je moguće ostvariti dobrobit. Uzrastu primereno prepuštanje odgovornosti i uključivanje u porodične odluke kod deteta razvija uverenje o sopstvenoj kompetenciji i mogućnosti da utiče na stvari koje mu se događaju. Sa druge strane, nestabilnost porodičnih odnosa rađa nesigurnost. Hladna porodična sredina, zlostavljanje ili zanemarivanje, dete stavljaju u kontekst bespomoćnosti i rađaju sliku o sopstvenoj inferiornosti, kao i uverenje da se stvari ne mogu kontrolisati i da je svet neprijateljsko mesto.

Iznenadne promene, nesrećne okolnosti i traumatična iskustva u velikoj meri stavljaju na probu čak i veoma uspešno razvijene kapacitete ličnosti. U tom smislu je svaka situacija u kojoj se rezilijentnost koristi kao adaptivni kapacitet u isto vreme i izazov za opstanak i dalji razvoj tog kapaciteta.

******

Svaka etapa razvoja predstavlja novi izazov za sticanje kompetencije rezilijentnosti. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti. S obzirom da su rane godine kritične za uspostavljanje bazičnih sposobnosti, rezilijentnost se takođe u tom periodu postavlja na svoje osnove.

*****

* Karakteristike rezilijentnih osoba

>>> Optimizam

Rezilijentne osobe su sklone da veruju u dobar ishod. One naglašavaju pozitivne aspekte događaja i imaju tendenciju da sve što im se dešava, bilo da je dobro ili loše, posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, a time i da nađu smisao u svakoj situaciji u kojoj se zadese. Optimizam opstaje na uverenju da je moguće uticati na događaje i biti kreator, a ne samo pasivno trpeti. Optimistične osobe imaju snažnu orijentaciju ka budućnosti i usmerenost ciljevima koji su realni i ostvarivi, iako mogu biti ambiciozni i zahtevni. Oni imaju sposobnost da sagledaju širu perspektivu i da teškoće posmatraju kao šansu. Optimistične osobe se drže uverenja da uvek postoji više mogućnosti za rešenje nekog problema i ne osećaju se pritisnute nametnutim nužnostima.

>>> Samopoštovanje

Odnosi se na opažanje i procenu sopstvene vrednosti. Slika koju osoba ima o sebi je povezana sa kapacitetom za rezilijenciju. Samopoštovanje osobu podstiče da se fokusira na sopstvene prednosti i kvalitete, a redukuje oštri kriticizam i umesto njega koristi konstruktivnu kritiku koja vodi razvoju kapaciteta. Time osoba povećava svoj repertoar kompetencija i šansu da izađe na kraj sa najrazličitijim nedaćama. Samopoštovanje koje podstiče rezilijentnost se ne oslanja na grandioznu sliku o sebi koja nije utemeljena u realnosti, već na prihvatanje sebe kao kompleksne i celovite ličnosti od koje se očekuju kako uspesi tako i greške. Samoprihvatanje nije isto što i neutemeljeno veličanje sopstvenih zasluga i ličnosti već sagledavanje objektivnih mogućnosti koje, kolike god bile, uvek mogu da posluže nekom dobrom cilju. Uverenje da uvek možemo da ostvarimo visok stepen kompetencije u ma kojoj oblasti dovodi do nerealističnih očekivanja od sebe samih i stvaranja grandiozne slike o sebi ili pak dubokog razočarenja, a time i onemogućava uspostavljanje zdravih osnova samopoštovanja.

******

Rezilijentne osobe su sklone optimizmu, imaju tendenciju da sve što im se dešava posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, fokusiraju se na sopstvene prednosti i kvalitete, koriste konstruktivnu kritiku, razvijaju bliske veze sa drugima, imaju razvijene socijalne veštine i svesni su svojih emocija.

******

>>> Socijalne veštine

Odnosi sa drugima nisu samo faktor razvoja rezilijentnosti, već su često i situacije koje rezilijentnost stavljaju na probu. Sigurna baza i prihvatajuća sredina važne su za razvoj osećaja sigurnosti i poverenja u druge. Osobe koje su u stanju darazvijaju bliske emocionalne veze sa drugima obezbeđuju sebi pomoćne ego snage na koje će moći da računaju u stanjima životnih kriza. Osobe koje imaju odnos međusobnog prihvatanja i razumevanja sa drugima, umeju da traže i da prihvate pomoć u pravom trenutku i na pravi način.Sa druge strane, veliki broj kriznih i veoma ugrožavajućih životnih prekretnica se tiče upravo odnosa sa značajnim drugima kao što su roditelji, deca, bračni partner, poslovni saradnici itd. Osobe koje imaju razvijene socijalne veštine kao što su aktivno slušanje, asertivni govor, sposobnost empatije, imaju veću šansu da razreše konfliktne situacije na način koji će biti podjednako zadovoljavajuć kako za njih, tako i za osobe do kojih im je stalo i da time prekinu neprijatno trpljenje.

>>> Emocionalna svesnost

Svaki psihološki problem nezaobilazno je i emocionalni problem. Ljudi doživljavaju nešto kao problem tek onda kad ga opažaju kao važno.Važne stvari su uvek emocionalno obojene a u emocijama koje doživljavamo krije se i veliki deo odgovora kako to da rešimo. Nije uvek lako prepoznati i na pravi način identifikovati sopstvene emocionalne reakcije.Naročito onda kada su emocije negativne ili izmešane, ljudi nastoje da ih izbegnu i time spreče nelagodnost i patnju koju one proizvode. Ali ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo i promenimo.Rezilijentnost kod emocionalno osvešćenijh ljudi je znatno veća nego kod onih koji su to u manjoj meri. Ono što bi decu trebalo učiti od početka jeste da su sve emocije dozvoljene i prihvatljive.Iako su neke emocije, kao na primer bes, neprijatne i destruktivne, pogrešno bi bilo zabranjivati ih ili ih kažnjavati. Ako zabranimo bes,propustili smo šansu da ga obuzdamo, iskontrolišemo i preusmerimo. Negativne emocije su upravo ono što preovladava u stresnim i traumatičnim iskustvima. Da bismo se sa njima na produktivan način nosili, prvi korak je da ih prepoznamo. Tek kada znamo sa čime raspolažemo, možemo odabrati pravi put razrešenja.

******

Fleksibilnost sa kojom pristupamo rešavanju problema je ključna za verovatnoću zadovoljavajućeg ishoda. Ovaj korak pokazuje kreativne snage osobe koja pristupa rešavanju. Istina je da najčešće ne postoji jedan jedini najbolji pristup problemu. Jedini siguran način da se uverimo u ispravnost svoje odluke jeste da je primenimo.

******

* Rešavanje problema

Jedna od najbitnijih zajedničkih karakteristika rezilijentnih ljudi je veština rešavanja problema. Ona predstavlja šematizovani, naizgled prost sistem koraka u rešavanju bilo kog problema. On se može predstaviti kroz četiri tačke:

* Identifikacija problema: Iako se može učiniti kao vrlo očigledan, problem nije uvek na površini niti je njegova suština uvek potpuno jasna. Bićemo sigurni da smo identifikovali problem onda kad uspemo jasno da ga definišemo, opišemo svoje kognitivne i emocionalne doživljaje koje imamo u vezi sa njim, predočimo precizno cilj koji imamo i prepreku koja nam stoji na putu ostvarenja cilja.

* Produkcija mogućih rešenja:Fleksibilnost sa kojom pristupamo rešavanju problema je ključna za verovatnoću zadovoljavajućeg ishoda. Ovaj korak pokazuje kreativne snage osobe koja pristupa rešavanju. Iako u ovom koraku akcenat nije na vrednovanju i procenjivanju, već na nesputanom produkovanju većeg broja ideja, ovde se ujedno najbolje vidi i sklonost ka skučenom mišljenju i autocenzuri. Što smo više rigidni, anksiozni i nesigurni, to nam je spisak predloženih rešenja kraći, a time smo i dalje od pravog izbora rešenja.

* Evaluacija rešenja i odabir: Istina je da najčešće ne postoji jedan jedini najbolji pristup problemu. Ono što možemo da uradimo je da razmislimo šta nam se čini kao najbolji pogodak, uzimajući u obzir sve elemente problema koje smo razložili u prvom koraku.

* Procena ishoda: Jedini siguran način da se uverimo u ispravnost svoje odluke jeste da je primenimo. Tada možemo da proverimo da li rešenje ‘radi’ preko procene ishoda. Ukoliko smo nezadovoljni rešenjem, po svoj prilici nam je neka mogućnost promakla već na drugom koraku.U tom slučaju nazad na korak 2!

Često se sistem odlučivanja ne odvija u ovako očiglednom šematizovanom nizu. Ljudi kojima ovo ide od ruke to rade spontano, bez mnogo svesti o svim koracima koje sprovode. Oni su ovu veštinu automatizovali i tako uklopili u svoj sistem razmišljanja da je više i ni ne primećuju.

* Unapređivanje sposobnosti rezilijentnosti

Odolevanje negativnim posledicamastresogenih događaja nije nešto što se jednostavno desi. Da bismo se opremili instrumentima za odbranu od životnih nedaća, bitno je da budemo u centru zbivanja. To, po pravilu, nije lak posao. Tuđa iskustva mogu da nam budu korisna, ali i da nas odvedu u pogrešnom smeru. Razvoj rezilijentnosti jetesno povezan sa razvojem ličnosti u celini, pa je kao i razvoj ličnosti, duboko individualan. Ono što možemo da dobijemo od iskustava drugih ljudi jeste gomila nerazvrstanih informacija u kojima sami moramo da pronađemo nešto za sebe, da prepoznamo ono što je univerzalno i što nas čini sličnim drugima, kao i ono što kod nas nikada ne bi radilo i ostaje potpuno lično. Nekada lični kapaciteti nisu dovoljno razvijeni za veličinu problema kojim smo zatečeni. Krizne intervencije, kratke psihoterapije u stanjima akutnih životnih potresa, onda kada problem prevazilazi trenutne lične kapacitete za razrešenje, mogu pomoći da se izgrade adekvatni mehanizmi rezilijentnosti i ne sklizne u hroničnu bespomoćnost.