Vrelo reke Grze

Put, u prilično lošem stanju, vodi od podnožja izletišta, gde dominira hotel Koliba, renoviran prethodnih godina, pa do samog vrela Grze, jedno tri kilometra uzbrdo. Usput ćete videti niz vikendica, od onih jednostavnih, starijih – iz doba procvata vikendašenja, sedamdesetih godina prošlog veka, pa do novih, sve sa ponekim teniskim terenom naslonjenim na baštu. Kažu da je ovde najlepše u proleće, kada je Grza bogata vodom, i kada su vrelo i slapovi najizdašniji vodenom silom oslobođenom sa Kučajskih planina.

Usputna zelena jezerca plene lepotom i verovatno bi se, sa obližnjih drvenih klupa, dalo uživati u pogledu i zelenilu, samo da pored vas ne stoji kanta prepuna đubreta. Celo izletište delovalo je kao da ga niko nije počistio još od lanjskog prvomajskog uranka.

E sad, možda bi lokalna turistička organizacija mogla da preskoči naredni sajam turizma, i izradu novog kompleta prospekata, pa da za te pare organizuje redovno, dnevno ili višesatno, čišćenje izletišta? A možda bi i posetioci izletišta, kada vide da niko ne čisti, mogli svoje đubre da ponesu sa sobom poštujući ovu divnu prirodu? Kažu da Grza nije bila adekvatno uređena čak ni u doba kada je paraćinska privreda bila daleko moćnija, pa je teško očekivati da će se nešto brzo promeniti u tom smislu. A bilo bi lepo.

Ali dobro, kada se popnete do vrela Grze, i kada stanete na most ljubavi (le Pont d’amour), ceo svet će vam izgledati mnogo lepše, a problemi se učiniti potpuno nevažnim, pa i ovi komunalni. Putokazi vas pozivaju da obiđete lokalnu pećinu, stazu zdravlja i slične zanimacije, što samo potvrđuje da za Grzu treba odvojiti barem ceo jedan dan. Ako to još uklopite sa obilaskom okolnih manastira – od Ravanice, Svete Petke i Sisojevca – do Manasije, onda je to već ozbiljan i sadržajan izlet.

Ako rešite da ostanete na ručku na Grzi, bićete stavljeni pred dilemu – da li da se počastite svežom grzanskom pastrmkom ili jagnjetinom na ražnju pod sačem. Tu su nadaleko poznati, krivovirski jagnjići – poznati po tome što, i ne znajući, pasu sijaset lekovitih trava koje rastu po padinama Kučaja i Rtnja, što im daje specifičan i izuzetan ukus. Podjednako poznat proizvod je i krivovirski ovčji sir, iz istih razloga. Negde sam pročitao da se po dobru spominje i „pasulj sa Grze“ – u planinarskom domu, blizu vrela.

Dakle, ukoliko se zateknete na Grzi u vreme ručka, nemojte se dvoumiti. Ostanite na ručku, pa makar jeli i pastrmke i jagnjetinu. Pa kad odmorite, lagano nastavite ka Staroj planini.